Veliki problem u religiji predstavlja odsustvo Božije pojave. Ne samo da je nekima to veoma jak argument protiv postojanja Boga, nego i mnogima koji u Njega veruju nije jasno zašto se Bog ne pokazuje. Ako već postoji, na prvi pogled izgleda da nas je Bog ostavio da se, kako znamo i umemo, snalazimo sami bez Njega.
Da li je ovaj doživljaj da su ljudi ostavljeni stvaran ili nam se tako samo čini? Ukoliko nas taj prvi utisak vara, zašto se Bog odlučio na takav potez? Odgovor na pitanje šta se dešava „iza scene” pokušaćemo da potražimo u biblijskim tekstovima. Šta Biblija ima da kaže na dilemu da li je ispravan stav da nas je Bog ostavio ili je možda obrnuto – možda smo mi ostavili Njega?
Utisak odsustva
Postoje događaji koji su zapisani u Bibliji, a koji mogu da deluju čudno, pa čak nerealno. Na primer, Avram šalje slugu u svoj rod, u zemlju iz koje je potekao, da odande dovede ženu njegovom sinu Isaku (). Kada je sluga stigao u Avramovu postojbinu, on se moli Bogu za celokupan scenario – da sačeka da neka devojka dođe na izvor, da je on zamoli da mu sipa vode iz krčaga da se napije, da ona to uradi, a da onda sama ponudi i da mu napoji kamile (). I, naravno, pre nego što je sve to izgovorio, dolazi Reveka, unuka Avramovog brata Nahora, koja sve radi kako se sluga molio, a uz to je još i lepa, neudata i, kako to piše, još nije poznala čoveka (). Srećan kraj se podrazumeva ().
S druge strane, svedoci smo da u životu ne opažamo Božije reakcije onda kada se ljudi mole za neke mnogo ozbiljnije probleme. Ovakve stvari zbunjuju ljude. U Bibliji vidimo da Bog odgovara na, možda ne nevažne, ali manje važne stvari, dok u stvarnosti često izgleda kao da je potpuno nezainteresovan, čak i kada su egzistencijalno ili fizički ugroženi ljudski životi.
Isakov sin, a Avramov unuk, Jakov, na prevaru je zadobio očev blagoslov koji po običaju pripada prvorođenom sinu (ovi događaji su zapisani u 27. poglavlju Prve knjige Mojsijeve). Njegov stariji brat Isav je zbog toga odlučio da ga ubije kada otac umre: „I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svojem: blizu su žalosni dani oca mojega, tada ću ubiti Jakova brata svojega.” (1. Mojsijeva 27:41).
Doznavši to, njihova majka nagovara Isaka da Jakova, koji još nije bio oženjen, pošalju da nađe ženu među njenom rodbinom, dok se Isavov gnev ne stiša. Na putu za Haran Jakovu se u snu javlja Bog. Suština neobičnog sna koji je imao svodi se na poslednje reči koje je Bog u snu uputio Jakovu: „I gle, na vrhu stajaše Gospod, i reče: ja sam Gospod Bog Avrama oca tvojega i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i sjemenu tvojemu; i sjemena će tvojega biti kao praha na zemlji, te ćeš se raširiti na zapad i na istok i na sjever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u sjemenu tvojem. I evo, ja sam s tobom, i čuvaću te kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim što ti rekoh.” (1. Mojsijeva 28:13-15).
Ne izgleda li ovo čudno? Jakovu, koji je učinio prevaru, Bog se javlja s obećanjima o prosperitetu i čuvanju. Osim toga, iz teksta ne vidimo da je Jakov tražio bilo šta od Boga. S druge strane, u istoriji postoje tolike generacije ljudi koji su, iz raznih razloga, vapili Bogu, ali im se On nije ovako otvoreno javio – a možda nije uopšte. Kada se ovako postave stvari, čini se da je Biblija knjiga koja je u neskladu s realnošću.
Međutim, Biblija ne ćuti o teškim pitanjima koja joj se nameću. I sami biblijski pisci su uočili da se Bog ne javlja ili ne reaguje kada Ga ljudi traže, a njima bi bilo logično da odgovori. Iako su se prema Bogu odnosili s poštovanjem, nisu se libili da postave pitanja koja bi mogla da bace sumnju na Božiju spremnost da nam se javi i pomogne. Evo nekih primera:
- Zašto, Gospode, stojiš daleko, kriješ se kad je nevolja? (Psalmi 10:1).
- Ustani, Gospode! digni ruku svoju, ne zaboravi nevoljnijeh. Zašto bezbožnik da ne mari za Boga govoreći u srcu svom da ti nećeš vidjeti? (Psalmi 10:12, 13).
- Dokle ćeš me, Gospode, sasvijem zaboravljati? dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene? (Psalmi 13:1).
- Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga. (Psalmi 14:1).
- Vidiš, Gospode! nemoj mučati; Gospode! nemoj otstupiti od mene. Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju. (Psalmi 35:22, 23).
- Ustani, što spavaš, Gospode! Probudi se, nemoj odbaciti zasvagda. Zašto kriješ lice svoje? zaboravljaš nevolju i muku našu? (Psalmi 44:23, 24).
- Zašto si kao umoran čovjek, kao junak, koji ne može izbaviti? Ta, ti si usred nas, Gospode, i ime je tvoje prizvano na nas; nemoj nas ostaviti. (Jeremija 14:9).
U navedenim primerima mogli smo da uočimo da odsustvo Božijeg delovanja primećuju ne samo oni koji misle da nema Boga, nego i oni koji Mu veruju. Prvi to opažanje koriste kao slobodu da čine zlo, a drugi traže da Bog odreaguje i pomogne im upravo protiv te slobode drugih da čine zlo.
Veoma je značajno to što su biblijski pisci, koji su i sami vernici, ovako otvoreno pristupali problemu koji su uočavali. Mnogi u verskom svetu bi danas takvu reakciju nazivali drskošću, prozivanjem Boga ili sumnjom koja vodi u neverstvo. Međutim, kada čovek ima dileme, on ćutanjem ne može da ih razreši. Nevera će se pre javiti kao posledica nerašavanja sumnji i guranja problema pod tepih. Zar čovek ne bi trebalo da kaže Bogu ono što stvarno oseća? Sakrivanjem se ovo neće promeniti, što Bog svakako zna, čak i ako mi to ne izgovorimo.
Bogu ide u prilog da se otvore škakljiva pitanja, jer se jedino tako stvarno stiže do istine. Maskiranjem problema možda ćemo delovati jače u ljudskim očima, ali se zebnja neće oterati. Bog nema ništa protiv kada se nerazumevanje otvoreno iznese. Naravno, sasvim je druga stvar kada se optužbe i pitanja koriste da sebi damo alibi za lične želje i interese.
Utisak da nas je Bog ostavio, dakle, ne postoji samo među nevernicima. On se često javlja i u redovima vernika. Reakcije mogu da idu od nerazumevanja zašto se Bog toliko drži po strani pa sve do odbacivanja Boga. Primeri ovakvog tipa su značajni, kako bi ljudi shvatili da ne treba sebe da osuđuju, ako im se Bog čini udaljen, a oni ostavljeni. Mnogi drugi vernici u istoriji su imali isti problem i otvoreno su ga iznosili Bogu, na taj način stvarajući uslove da se takav problem razreši – kao što su to radili i pisci same Biblije.
„Zašto hoćeš da nas zaboraviš dovijeka, da nas ostaviš zadugo? Obrati nas, Gospode, k sebi, i obratićemo se; ponovi dane naše kako bijahu prije. Jer eda li ćeš nas sasvijem odbaciti i gnjeviti se na nas veoma?” (Plač 5:22-24). Ovo su poslednji stihovi knjige Plač Jeremijin. Zato bi moglo da se kaže du su ove reči jedna vrsta zaključka cele knjige. Primećujemo da se u njima vidi odanost Bogu i poverenje u Njega, ali i da se postavlja pitanje dokle će se Bog držati po strani.
Pismo neretko opisuje situacije u kojima Bog pomaže u odsudnim trenucima. Takvo postupanje stavlja u donekle nezavidnu poziciju onoga kome Bog pomaže. Kada bismo zasigurno znali da će Bog na kraju pomoći, uopšte se ne bismo brinuli. U realnim slučajevima, pak, najviše što možemo da uradimo je da se nadamo i da verujemo da će Bog delovati u našu korist. Objektivno je očekivati da nam se jave pitanja poput onih iz prethodnog citata, što se razrešenje neprijatne situacije više bliži kraju.
Izraz čuđenja zbog Božije pasivnosti ne mora da se javi samo kada smo u potrebi. Neverica može da postoji i zbog Božijeg dopuštanja zla i napada na Njega samog: „Ustani, Bože, brani stvar svoju, opomeni se kako ti se bezumnik ruga svaki dan! Ne zaboravi obijesti neprijatelja svojih, vike, koju jednako dižu protivnici tvoji!” (Psalmi 74:22, 23).
Poslednja dva primera za posledicu imaju samo zapitanost zašto Bog nije aktivniji u svom delovanju. Međutim, kod nekih to stvara utisak da ih je Bog u potpunosti ostavio: „Ali Sion reče: ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod.” (Isaija 49:14). Sion je brdo na kojem je sazidan Jerusalim i kada se u Bibliji pominje, često predstavlja sam taj grad (). Jerusalim je, pak, kao prestonica i grad u kojem je smešten Božiji hram, sinonim za ceo Božiji narod. Drugim rečima, u prethodnom citatu Božiji narod misli da ga je Bog ostavio i zaboravio.
A kada čovek pomisli da se Bog ne meša u naše ljudske poslove, dolazi do zaključka da onda nema kome ni da odgovara za svoja dela: „Tada mi reče: vidiš li, sine čovječji, šta čine starješine doma Izrailjeva u mraku svak u svojoj pisanoj klijeti? jer govore: ne vidi nas Gospod, ostavio je Gospod ovu zemlju.” (Jezekilj 8:12). Celo ovo poglavlje iznosi na videlo kakvom su se idolopoklonstvu predali predvodnici Božijeg naroda, kada su pomislili da Bog ne vidi i da ih je ostavio.
Ali to nije sve. Malo kasnije je zapisano da su zemlju napunili nasiljem i da to razdražuje Boga (). U sledećem poglavlju, koje je deo iste ove celine, ponavlja se izjava da Bog ne vidi i da je ostavio zemlju: „A on mi reče: bezakonje doma Izrailjeva i Judina preveliko je, i puna je zemlja krvi, i grad je pun opačine; jer rekoše: Gospod je ostavio zemlju, i Gospod ne vidi.” (Jezekilj 9:9). Ovoga puta vidimo da je ceo narod uključen u zla koja se čine, a ne samo starešine. Tekst takođe naglašava da je sve to posledica stava da je Bog odsutan.
Da bismo razumeli da ovaj problem nije baš bezazlen, možda i nisu bili potrebni svi ovi primeri. Verovatno bi dovoljno bilo citirati Hristov uzvik na krstu: „A oko devetoga sahata povika Isus iza glasa govoreći: Ili! Ili! lama savahtani? to jest: Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?” (Matej 27:46; videti i: i ). Ako je i sam Hristos imao utisak da Ga je Bog ostavio, šta onda da kažemo mi ostali?
Ovo, naravno, nije bio odraz nepoverenja prema Ocu, jer to nisu Hristove poslednje reč pred smrt. Matej nam je saopštio da je postojao još jedan uzvik, pre nego što je Isus izdahnuo (), ali nam nije zapisao šta je rečeno. Srećom, izveštaj o tome imamo u Lukinom jevanđelju: „I povikavši Isus iza glasa reče: oče! u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.” (Luka 23:46). Hristos je, dakle, umro s poverenjem da će se Otac pobrinuti za Njega.
Prema tome, prethodna izjava: „Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?”, je odraz doživljaja, a ne nepoverenja. Čak je i Hristos imao osećaj ostavljenosti od Boga, iako je više puta najavljivao šta će se s Njim desiti i uprkos tome što je sam pričao da je Njegova žrtva izraz Božije volje (na primer: ).
Barijera koju je greh napravio između nas i Boga često nam se čini kao nepremostiva i kao da Bog više ne obraća pažnju na nas. Na osnovu odsustva Božijeg delovanja ljudi donose različite zaključke. Javljaju se mišljenja da Boga uopšte nema, da nije u stanju sve da vidi, da nije zainteresovan za nas ljude ili da pomaže samo svojim miljenicima. Ipak, trebalo bi da se zapitamo i da li postoji razlog zašto sve ovako funkcioniše i zašto izgleda da nas je Bog ostavio i zaboravio na nas.
Da li je Bog nezainteresovan?
S biblijskog stanovišta uopšte ne postoji dilema kakva osećanja Bog ima prema ljudima. Na primer, nakon već citirane izjave iz Knjige proroka Isaije da Sion smatra da Ga je Bog ostavio i zaboravio, Bog odgovara: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.” (Isaija 49:15, 16).
Osećanja koja ima prema nama Bog poredi s roditeljskom ljubavlju. Zapravo, On tvrdi da, i ako roditeljska ljubav zakaže, Njegova sigurno neće. U stvari, svako ko je bilo šta čuo o Bogu zna da se smatra da je Bog ljubav, a tu ljubav pokazao je na sledeći način: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas.” (Rimljanima 5:8).
Nismo mi potražili Boga, kako bismo premostili jaz koji je greh načinio između Njega i nas, već je On, žrtvom svog Sina, učinio odlučujući korak ka obnavljanju raskinutih odnosa, još dok smo bili grešnici.
Da bi nam predočio svoj odnos prema nama, Bog često koristi slike iz života. Videli smo već poređenje Božije ljubavi prema nama s roditeljskom ljubavlju. Za Hrista takođe znamo da se koristio pričama i predstavama iz životnog okruženja. Na jednom mestu On svojim učenicima kaže: „Ne prodaju li se dva vrapca za jedan dinar? pa ni jedan od njih ne može pasti na zemlju bez oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojena. Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca.” (Matej 10:29-31). Hristos govori da se Bog brine i o mnogo manje važnim stvarima. Ako brine o svakom vrapcu, nelogično je i pomisliti da nije zainteresovan za sudbinu svakog čoveka.
Isto ovo jevanđelje zabeležilo je slične Hristove reči s istovetnom porukom: „Zato vam kažem: ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za tijelo svoje, u što ćete se obući. Nije li život pretežniji od hrane, i tijelo od odijela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žnju, ni sabiraju u žitnice; pa otac vaš nebeski hrani ih. Nijeste li vi mnogo pretežniji od njih? A ko od vas brinući se može primaknuti rastu svojemu lakat jedan? I za odijelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomun u svoj svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih. A kad travu po polju, koja danas jest a sjutra se u peć baca, Bog tako odijeva; akamoli vas, malovjerni? Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti, ili, čim ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najprije carstva Božijega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.” (Matej 6:24-33).
Ovo možda jeste malo poduži tekst, ali je veoma slikovit i, što je još važnije, potpuno je jasan. Isus naglašava da je Bog svaki detalj svoje tvorevine načinio s toliko pažnje i brige, da nam to jasno svedoči da misli i na nas koje je stvorio po sopstvenom obličju. U stvari, On tvrdi da je nelogično sve to videti u prirodi, a ujedno misliti kako Bog o nama ne brine. Reč maloverni, koju je dodao jednoj vrsti zaključka, ukazuje da Hristos smatra da, ukoliko smo već svesni svega ovoga, onda nema osnove da Bogu ne poklonimo svoje poverenje.
Hristos čak zastupa ideju da od Boga ne treba ni tražiti pomoć za osnovne životne potrebe, jer je Bog, kao dobar roditelj, svestan da nam je sve to neophodno. Svoju pažnju bi trebalo da usmerimo na uzvišenije stvari, a On će se pobrinuti za ostalo, kao što se svaki normalan roditelj brine za potrebe svog deteta, čak i ako dete to ne traži stalno.
„Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim milost.” (Jeremija 31:3). Tačno je da su ovakve rečenice nekada usmerene na pojedince, Njegov narod ili neku drugu određenu skupinu ljudi, ali znajući da Bog ne gleda ko je ko, svakako ih možemo okarakterisati kao dobre Božije namere za svakog čoveka.
Kada pročitamo takve izjave, nema više potrebe da pričamo o tome da li je Bogu stalo do ljudi. Pitanje je samo kako će i da li će On to da pokaže. Način na koji Bog pokazuje svoju privrženost ljudima jeste tema koja zadire u pitanja kojima se bavi ovaj tekst. Jedan dobar odnos podrazumeva neposrednu i otvorenu komunikaciju. Međutim, pojava greha je narušila i iskomplikovala odnos između Boga i ljudi. Potrebno je raščistiti stvari u tom odnosu, ali se i na pravi način postaviti prema ostalim problemima koje je greh stvorio, a čije rešavanje zahteva vreme.
Naredni stihovi donekle mogu da ilustruju problem koji se javlja: „Dajte slavu Gospodu Bogu svojemu dok nije spustio mrak, dokle se nijesu spotakle noge vaše po gorama mračnijem, da čekate svjetlost a on je obrati u sjen smrtni i pretvori u tamu. Ako li ovo ne poslušate, duša će moja plakati tajno radi oholosti vaše i roniti suze, suze će teći iz oka mojega, jer će se zarobiti stado Gospodnje.” (Jeremija 13:16, 17).
Bog ne želi da dozvoli da se greh odvija večno. On ima veliko strpljenje i dugo nas čeka, ali neminovno moraju da postoje granice ukoliko Bog ima nameru da i globalno i u nama iskoreni greh. Bili spremni ili ne, priznavali to ili ne, u jednom trenutku snosićemo posledice prihvatanja ili odbijanja Božijih ponuda.
Koliku je provaliju greh napravio između nas i Boga svedoči i ovaj prikaz o Bogu koji tajno plače. Ne možemo čak ni da vidimo Njegovu tugu, zainteresovanost i brigu za nas, nego o tome mora sam da nas obaveštava.
Ne postavlja se, dakle, uopšte pitanje da li je Bog zainteresovan za ljude, već samo na koji način ta zainteresovanost može da se ispoljava u uslovima greha. Da li nas je greh previše razdvojio i uslovio da nas Bog ostavi? Da li Bog zbog greha ne može ili neće više da nam pomaže? Ili smo možda mi ostavili Boga, ali na Njega bacamo krivicu za situaciju koju smo sami stvorili?
Ko je koga ostavio?
Postoje različita mišljenja da li je Bog ostavio ljude ili su ljudi ostavili Boga. Obično svako u praksi ima opravdanje za svoj stav, a krivica se, osnovano ili neosnovano, prebacuje na nekog drugog. U ovom sveopštem metežu raznih optuživanja nije uvek lako doći do odgovora.
U vreme proroka Ilije Ahav je bio car Izrailja. Sa svojom ženom Jezaveljom predao se idolopoklonstvu (). Proroci lažnih bogova hranili su se od carske trpeze (). Ali ni to im nije bilo dosta, nego su progonili i ubijali Božije proroke (). Zbog takve situacije, Božiji prorok Ilija kaže da u zemlji neće biti kiše i rose dok on to ne bude rekao (). Suša je trajala već treću godinu, kada je Ilija krenuo da se pokaže pred Ahavom i pusti kišu na zemlju ().
Prilikom susreta s Ilijom Ahav ga optužuje da donosi nesreću na narod. Na takav način on zapravo optužuje Boga, jer Ilija ništa nije radio na svoju ruku, a da ne pričamo da nije imao nikakvu moć da spreči da kiša ne pada tri godine. Bez Božije podrške i Njegovih naloga Iliji sigurno ništa od toga ne bi ni palo na pamet. Ilija kaže Ahavu da je u stvari obrnuto: „A kad vidje Ahav Iliju, reče mu Ahav: jesi li ti onaj što nesreću donosiš na Izrailja? A on reče: ne donosim ja nesreće na Izrailja, nego ti i dom oca tvojega ostavivši zapovijesti Gospodnje i pristavši za Valima.” (1. Carevima 18:17, 18).
Ne samo da je Ahav ostavio Božije zapovesti, kako to Ilija kaže, nego je jasno da je ostavio i Boga. Samim tim što je služio lažnim bogovima, materijalno podržavao službu njima i progonio Božije proroke, Ahav svedoči kakav je njegov stav i odnos prema Bogu.
Naša dela svedoče za nas. Ne moramo ništa da kažemo. Možemo čak da se pretvaramo da služimo Bogu, a da smo Ga zapravo ostavili. Bog naše postupke smatra istinskim pokazateljima toga ko smo, kakvi smo i čemu smo predani, a ne naša mišljenja ili naše reči. Mnogi od onih koji pune crkve širom sveta ne shvataju da samim tim činom ne postižu ništa, ukoliko ono vreme koje provode van crkava ne žive po Božijoj volji.
Kada na ovakav način posmatramo ovaj problem ostavljanja, to već počinje da menja perspektivu i mnoge stvari spontano postavlja na svoje mesto. Odgovor na pitanje ko je koga ostavio mogli bismo već ovde da damo, ali ćemo se ipak poslužiti još nekim primerima.
Celo prvo poglavlje Isaijine knjige govori o navodnoj službi Bogu pripadnika Njegovog naroda. Međutim, Bog ne prihvata njihovo ispunjavanje propisa, jer greše i čine zlo (). Poruka kojom započinje cela ova knjiga je sledeća: „Čujte, nebesa, i slušaj, zemljo; jer Gospod govori: sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše mene. Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije. Da grješna naroda! naroda ogrezla u bezakonju! sjemena zlikovačkoga, sinova pokvarenijeh! ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva, otstupiše natrag.” (Isaija 1:2-4).
Već smo zaključili da naši postupci pokazuju da li smo ostavili Boga ili nismo. Ono što je, pak, ovde značajno je što ljudi toga uopšte nisu svesni. Oni ne razumeju nešto što bi trebalo da bude očigledno. Misleći da žive verski život, oni su zapravo nevernici. Iluziju privrženosti Bogu održavaju ispunjavanjem protokola i obreda, a zapravo su ostavili Boga – što se u tekstu naglašava na više različitih načina.
A kada, misleći da živimo s Bogom, ostavimo Boga, šta se onda dešava? „Tada duh Božji dođe na Azariju sina Odidova; te otide pred Asu i reče mu: čujte me, Aso i sve pleme Judino i Venijaminovo; Gospod je s vama, jer ste vi s njim; i ako ga ustražite, naći ćete ga; ako li ga ostavite, i on će vas ostaviti.” (2. Dnevnika 15:1, 2). Sve je vrlo jednostavno. Ako Bog shvati da Ga ostavljamo – bilo to otvoreno ili tako što sami sebe obmanjujemo da smo na Njegovoj strani – ostaviće i On nas. Tačnije, kada uvidi da je nepoželjan, Bog se povuče.
Kako sve ovo funkcioniše možda je najbolje razumeti iz 31. poglavlja Pete knjige Mojsijeve. Bog prvo daje uveravanja da neće ostavi svoj narod: „Budite slobodni i hrabri, i ne bojte se i ne plašite se od njih; jer Gospod Bog tvoj ide s tobom, neće otstupiti od tebe, niti će te ostaviti. Potom dozva Mojsije Isusa, i reče mu pred svijem Izrailjem: budi slobodan i hrabar; jer ćeš ti ući s ovijem narodom u zemlju za koju se zakleo Gospod ocima njihovijem da će im je dati, i ti ćeš im je razdijeliti u našljedstvo. Jer Gospod koji ide pred tobom biće s tobom, neće otstupiti od tebe, niti će te ostaviti, ne boj se i ne plaši se.” (5. Mojsijeva 31:6-8).
I narodu i Isusu Navinu, koji je trebalo da predvodi narod u obećanu zemlju, Bog govori da od njih neće odstupiti i da ih neće ostaviti. Kada pročitaju ovakve tekstove, mnogi ljudi ih dožive kao bezuslovna obećanja da će im Bog pomagati šta god se desilo. Međutim, samo desetak stihova kasnije nailazimo na nešto što baca dodatnu svetlost na ovu temu: „I reče Gospod Mojsiju: evo, ti ćeš počinuti s ocima svojim; a narod ovaj ustavši činiće preljubu za tuđim bogovima one zemlje u koju ide, i ostaviće me i pokvariće zavjet moj, koji učinih s njima. I onda će se raspaliti moj gnjev na njih, i ostaviću ih, i sakriću lice svoje od njih; oni će se proždrijeti, i snaći će ih zla mnoga i nevolje; i onda će reći: da me ne snađoše ova zla zato što Bog moj nije posred mene? A ja ću onda sasvijem sakriti lice svoje za sva zla koja učiniše obrativši se k drugim bogovima.” (5. Mojsijeva 31:16-18).
Sada slika izgleda malo drugačije. Kada Božiji narod ostavi Njega svojim postupcima – izborom da služi drugim bogovima – Boga to povredi, naljuti Ga i On se povuče. Posledica Božijeg povlačenja je da nema više Njegove pomoći. Kada se to desi, kao što piše, zadesiće ih razna zla i nevolje, a apeli Bogu tada neće pomoći.
I šta onda urade ljudi? Proglase Boga za krivca za nevolje koje ih snalaze, jer je „obećao” da će ih uvek štititi, a to ne radi. Zaključe da je Bog ostavio njih, iako su u stvari oni ostavili Njega. Često se dešava da imamo razne izgovore za svoje postupke, ali da nismo tako milostivi i nemamo takvo razumevanje kada su u pitanju drugi, naročito ako su se o nas ogrešili. Svoje propuste tolerišemo, ali tuđe ponašanje vrebamo, čak i znamo da im pripisujemo zle pobude kada one i ne postoje.
Naravno da je Bog u takvoj situaciji još više povređen i da se potpuno povlači. Nije dovoljno što Ga ostavljamo pored sveg dobra koja nam je učinio, nego Ga još okrivimo što je poštovao naš izbor. A da nas je naterao u odnos s Njim, ne pitavši nas ništa, iako bi to za nas zapravo bilo i korisno, onda bismo Ga optužili da nam uskraćuje slobodu da biramo. U svojoj samodopadljivosti ljudi su sebe doveli u takvo stanje da, kako se god okrene, Bog ispada kriv, a oni pravi.
Prema tome, one prve stihove () treba shvatiti kao Božije uveravanje da, što se Njega tiče, možemo da se pouzdamo da nas neće ostaviti. Međutim, iz ovih drugih stihova () može se zaključiti da nam neće nametati svoje prisustvo ukoliko drugačije odlučimo, a ta odluka saopštava se delima i načinom života, šta god pričali.
Na glavno pitanje smo odgovorili. Bog ne ostavlja ljude, On želi da ih privuče sebi, izbavi ih, popravi iskvareno i podari im večnost bez muka i nevolja, za šta su i stvoreni. Bog se povlači samo onda kada se oseti nepoželjnim i ne dozvoljava da manipulišemo Njim, već naš izbor dosledno poštuje.
Ipak, neke stvari ostaju nejasne. Čitajući neke stihove izgleda kao da nisu baš uvek u skladu s realnošću. Recimo, u psalmima piše: „Gospod je utočište ubogome, utočište u nevolji. U tebe se uzdaju koji znaju ime tvoje, jer ne ostavljaš onijeh koji te traže, Gospode!” (Psalmi 9:9, 10). Već smo videli da Bog želi da pomogne ljudima u nevolji i da ne ostavlja one koji Ga traže. To nije sporno. Međutim, znamo da u životu nije sve tako jednostavno i da nam često nije jasno zašto Bog odugovlači s reakcijama ili kada će da reaguje a kada ne. Zbog toga ne bi bilo loše da pokušamo malo da razradimo te mehanizme Božije pomoći i damo odgovore na bar neka od mnogih pitanja koja se ovde javljaju.
Zašto Bog stoji daleko?
Prvo što bi trebalo reći je da ne mora da znači da Bog ne reaguje, samo zato što nismo bili u stanju da opazimo Njegovu očiglednu reakciju. Mi smo bića koja su stvorena tako da svet oko sebe opažaju svojim čulima. Kada nešto ne vidimo i ne čujemo, teško nam je da prihvatimo da to postoji, čak i ako nam razum govori da je to tako. Utoliko je veći problem kada ne primetimo ni Božije reakcije. Ono što nismo videli ili čuli za nas kao i da ne postoji.
Naravno, još je teže tvrditi da postoji ono što ne možemo da dokažemo. Stoga je teško osloniti se na pretpostavke da Bog možda i jeste nešto činio. Odnos svetog Boga i čoveka koji je zgrešio nije tako jednostavan, jer Bog mora nalaziti načine da nam pomogne, ali i da zadovolji zahteve slobode i pravde koje je sam postavio.
Noć pred svoje raspeće, Hristos svojim učenicima govori da je još malo vremena s njima i da oni ne mogu s Njim (). „Reče mu Simon Petar: Gospode! kuda ideš? Isus mu odgovori: kuda ja idem ne možeš sad ići za mnom, ali ćeš poslije poći za mnom. Petar mu reče: Gospode! zašto sad ne mogu ići za tobom? dušu ću svoju položiti za te.” (Jovan 13:36, 37). Budući da ne shvata složenost situacije, da Hristos ima da uradi nešto od mnogo većeg značaja, Petar ne razume zašto sve ne može da bude jednostavno.
Pošto je rekao Petru da će Ga se tri puta odreći tu noć (), Isus nastavlja: „Da se ne plaši srce vaše, vjerujte Boga, i mene vjerujte. Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mjesto. I kad otidem i pripravim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja.” (Jovan 14:1-3). Ne objašnjavajući sve detalje na ovom mestu, Hristos ih prvo poziva da imaju poverenje u Njega i Oca i kaže im da za njih ima mesta u Božijem carstvu.
Tada sledi zanimljiva tvrdnja. Hristos kaže da ide da im pripremi mesto i tek kada ga pripremi doći će ponovo po njih. Pripremanje mesta ne znači da ide da im doslovno izgradi domove, jer Bogu, koji je za kratko vreme stvorio ceo Svemir, ne predstavlja nikakav problem da im odmah napravi stanove. Uostalom, samo rečenicu pre ove, Isus govori da ima mnogo mesta za stanovanje kod Boga.
Način kako treba da se pripreme stanovi je, dakle, nešto drugačije od same njihove materijalne izrade. Prihvatanje grešnika među svete mora da se pokaže kao ispravna odluka. Sve što radi Bog mora da utemelji na potvrdi da je tako u redu postupati. Jer kako bi imo pravo da optuži druge za kršenje pravila, ako ih i sam krši? Osim što u planu spasenja moraju da se urade neke stvari, potrebno je i vreme koje će pokazati da je Božije postupanje ispravno.
Dolazak i grupno uzimanje Njegovih sledbenika, o kojem Isus govori, jeste ono što nazivamo drugim ili ponovnim Hristovim dolaskom, kada će se desiti i vaskrsenje spasenih ().
Drugim rečima, u planu spasenja postoje prioriteti. Prvo, prioriteti opšteg spasenja celog ljudskog roda, a onda i potreba da se prethodno zadovolje uslovi da Bog ima pravo da čini nešto. Sve mora da se uradi ne samo kako treba, nego i kada treba, tj. Bog ne može da radi nešto pre nego što se utvrdi da je opravdano da se tako i uradi.
Zbog toga je, na Petrovo pitanje zašto odmah ne može s Njim, Hristov odgovor bio: Imaj poverenje u Boga. On zna šta radi i učiniće ono što je potrebno čim se za to stvore prilike. A od nas zavisi da li ćemo Mu pokloniti svoje poverenje.
U ovom kontekstu prioriteta možemo da se vratimo onoj Hristovoj izjavi da smo vredniji od mnogo vrabaca. Zanimljiv je stih koji joj prethodi i koji je bio i povod da On kaže to o vrapcima. „I ne bojte se onijeh koji ubijaju tijelo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu.” (Matej 10:28). Ovom rečenicom Isus je rekao da čovek ne treba da strahuje od gubitka fizičkog života, nego od gubitka večnog. Oni koji naslede spasenje dobiće natrag život koji su izgubili. On, naravno, ne kaže da ovaj život nije važan, nego da je značajnije domoći se spasenja i večnosti, nego za kratko vreme sačuvati glavu na ovom svetu.
Dakle, Hristos je rekao da se ne bojimo jer smo vredniji od mnogo vrabaca u kontekstu prioriteta spasenja nad izbavljenjem na ovom svetu. Spasenje je od veće važnosti i zato Bog može da dozvoli da privremeno izgubimo život, ukoliko to doprinosi tome da se zadobije večni život – naš ili nekog drugog.
Na početku smo takođe pomenuli pitanje da li Bog ima svoje miljenike, tj. da li postoje ljudi kojima je posebno naklonjen, kojima pomaže, kojima se javlja, dok takav nije prema ostalima. Primer Jakovljevog sna na putu za Haran bi mogao tako da se protumači. Naizgled se ne vidi razlog zašto bi se Bog javio Jakovu koji je sam izazvao svoje nevolje.
Međutim, nije redak slučaj da su slična iskustva – možda ne uvek sa snovima, ali kao da je sve vođeno sa strane – imali ljudi koji su kasnije postali vernici. Već smo ranije rekli da je Bog, iako smo zgrešili, žrtvom svog Sina prvi načinio inicijativu ka isceljenju odnosa između nas i Njega. Ta Božija inicijativa nije potrebna samo ljudskom rodu, nego je potrebna i nama kao pojedincima, utoliko više kada počnemo da se sve više udaljavamo od Njega. Jakovu je baš to bilo potrebno da shvati da Bog, iako je učinio nešto neprimereno, još uvek nije digao ruke od njega.
Osim toga, Jakov je bio deo i većeg plana, jer je kroz njegovu lozu trebalo da se rodi Spasitelj sveta. To se vidi čak i u Božijim rečima u tom Jakovljevom snu. Naime, Jakovu je rečeno da će se u njegovom semenu blagosloviti svi narodi na Zemlji (). Zato je jasno zašto je Bog želeo da usmeri Jakova na svoju stranu. Bog se javio Jakovu ne zbog toga što Mu je on bio miljenik, već upravo obrnuto – zato što je postojala opasnost da odluta od Boga.
S druge strane, mogu postojati mnogi razlozi zašto Bog dozvoljava nevolje i zašto ne reaguje brzo ili ne reaguje uopšte, pa zbog toga i izgleda da nas je ostavio. Iako bi i sam pokušaj davanja odgovora na sve moguće situacije bio uzaludan, ipak se možemo ograničiti na nekoliko značajnih mogućnosti, jer iz njih proizilaze važni principi i razumevanje odnosa Boga prema nama.
Nekada je jednostavno potrebno da se pokaže na kojoj smo strani: „Blago čovjeku koji pretrpi napast; jer kad bude kušan primiće vijenac života, koji Bog obreče onima koji ga ljube.” (Jakov 1:12). Kako bi mogla da se napravi razlika između onih koji su spaseni i onih koji su propali, mora postojati dokaz zašto je neko na određenoj strani. Sve ono što se dešava na ovom svetu ne posmatramo samo mi ljudi, nego i anđeli (). Borba s grehom koja se ovde odvija je predmet pažnje i van okvira našeg sveta. Odloženo Božije delovanje tako omogućava da se pokaže da postoje ljudi verni principima, čak i kada ne dobijaju zaštitu. To je razlog, a ujedno i dokaz, da su takvi ljudi spremni za nebesko carstvo.
Jedan od veoma važnih kriterijuma da dobijemo pomoć kada nam je potrebna jeste da to i tražimo. Hristos je ispričao jednu priču za koju je povod naveo sam pisac jevanđelja: „Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži” (Luka 18:1). Priča govori o udovici koja je, kako bismo to danas rekli, imala parnični postupak i stalno je tražila od sudije, koji se inače nije bojao Boga niti stideo ljudi (), da je zaštiti. Budući da je bila veoma uporna, sudija je odlučio da je odbrani, samo da bi je skinuo s vrata.
Hristos na osnovu toga zaključuje: „Tada reče Gospod: čujte šta govori nepravedni sudija. Akamoli Bog neće odbraniti izbranijeh svojijeh koji ga mole dan i noć? Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali sin čovječij kad dođe hoće li naći vjeru na zemlji?” (Luka 18:6-8). Ako jedan nepravedni sudija, koji ni za koga nije mario, može da odbrani nekog u nevolji samo zato što mu dosađuje, Bog, kome je do ljudi veoma stalo, sigurno to neće propustiti da uradi, pod uslovom da postoje okolnosti da se to sprovede i da je tako najbolje.
Druga stvar koju odavde možemo da vidimo je da Bog, iako možda izgleda da nije prisutan, i te kako vodi računa o ljudima koji Mu se obraćaju. S druge strane, traženje je veoma važno, jer tako iskazujemo želju i dajemo Bogu pravo da deluje. „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.” (Matej 7:7, 8). Ovo je jedan od primera kada je neophodno poštovati proceduru, jer budući da i greh polaže pravo na nas, moramo da se izjasnimo šta želimo.
Poslednja rečenica iz priče o upornoj udovici, međutim, indirektno ukazuje da će traženja biti sve manje, jer onaj koji ne veruje da će dobiti pomoć najverovatnije ništa neće ni tražiti. Poverenje je, pak, uglavnom stvar iskustva. Snagom volje ne možemo sebe naterati da nekome verujemo, ako u njega nemamo poverenja. Poverenje je stanje koje se izgrađuje kroz odnos. Ukoliko inače nemamo neku vrstu odnosa s Bogom, kroz koji smo već osetili na koji način On radi, teško će nam biti da Mu prepustimo svoje probleme, jer nemamo doživljaj iz prve ruke, već moramo da se oslanjamo na svedočanstva drugih.
Već je bilo reči o našem izboru i uticaju na to kako će se Bog postaviti prema nama. Na primer, Izrailjci su, razočarani postupcima onih koji su bili postavljeni na mesto sveštenika i sudija – prvo Ilijevih (), a onda i Samuilovih sinova (1. Samuilova 8:1-3) – tražili da im Samuilo postavi cara kao što je to bio slučaj u svim drugim narodima ().
Samuilo je ovo doživeo lično, ali mu je Bog rekao da je suština drugačija: „Ali Samuilu ne bi po volji što rekoše: daj nam cara da nam sudi. I Samuilo se pomoli Gospodu. A Gospod reče Samuilu: poslušaj glas narodni u svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe, nego mene odbaciše da ne carujem nad njima.” (1. Samuilova 8:6, 7).
Iako im je Bog preko Samuila objasnio šta znači imati cara (), oni su se ipak odlučili da budu kao i drugi narodi (), a Bog je to, poštujući njihovu slobodnu volju, dopustio (1. Samuilova 8:21, 22). Bog nas ne primorava da prihvatimo ono što nam On nudi, ali nas obaveštava o posledicama našeg izbora.
Sasvim je svejedno da li ćemo ignorisati informacije koje nam je Bog ponudio ili ćemo ih odbaciti pošto ih saznamo. Ukoliko bi nam lekar predložio proceduru lečenja od bolesti, praktično bi bilo isto ako ne želimo ni da ga saslušamo ili ako terapiju odbijemo nakon što nam je objašnjeno u čemu se ona sastoji i kako se sprovodi. U oba slučaja smo odbili lečenje. Šta lekaru u tom slučaju preostaje, isključimo li primoravanje, osim da nas prepusti nama samima?
Bog preko proroka Osije kaže svom narodu: „Izgibe moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i ja ću zaboraviti sinove tvoje.” (Osija 4:6). Bog se prema nama postavlja u skladu s našim izborom. Ako odbacimo ono što nam nudi, On nas ostavlja. Ako Ga zaboravimo, On se ponaša kao da nas je zaboravio.
Kada već govorimo o slobodi izbora, postoji još jedan značajan vid Božijeg ponašanja povezan s tim izborom, kao i s utiskom da nas je Bog ostavio. Da bismo ostvarili potpunu slobodu u svojim izborima, Bog je odlučio da ne možemo da Mu pristupimo direktno. Samim tim, možemo da kažemo da ima Boga ili da nema Boga, jer kada bi nam Bog svima bio stalno vidljiv, ne bismo mogli reći da ne postoji. Osim toga, stalno bismo bili opterećeni time što nas On stalno posmatra, ukoliko imamo želju da radimo nešto na svoju ruku.
Božija suzdržanost i prividna udaljenost mnoge oslobađa da čine zlo. Kao što postojanje državnih zakona mnoge drži podalje od kriminalnih dela zbog straha od kazne, tako bi i Božije prisustvo delovalo na grešnike. „Što nema odmah osude za zlo djelo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.” (Propovednik 8:11). Božijim stalnim prisustvom bi se možda privremeno umanjilo zlo, ali se problem greha ne bi rešio, jer bi greh ostao skriven, a Božija namera nije da greh maskira, nego da ga za sva vremena ukloni.
Hteli mi to ili ne hteli da priznamo, iza svakog izbora stoje posledice. Ako svojim gresima ostavimo Boga, On ne samo da ne želi da nam pomogne zato što smo Ga ostavili, nego neće dozvoliti da Njegova dobrota bude zloupotrebljena. Bog ne želi da bude potpora onima koji čine naopake stvari, jer bi njihovo zlo tako samo uvećalo svoje razmere.
Zato čak i ako tražimo pomoć u takvoj situaciji je nećemo dobiti: „Gle, nije okračala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i grijesi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje. Jer su ruke vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem; usne vaše govore laž i jezik vaš izriče opačinu. Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima koga da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku.” (Isaija 59:1-4).
Teško da može da postoji otvorenija izjava od ove po pitanju toga šta nas rastavlja od Boga. Ako činimo zlo, Bog nam se neće naći pri ruci kada nam je potreban. Iza izbora dolaze i posledice: „Zato je sud daleko od nas, i pravda ne dolazi do nas; čekamo vidjelo, a ono, eto mrak; svjetlost, a ono hodimo po tami. Pipamo kao slijepci zid, kao oni koji nemaju očiju pipamo; spotičemo se u podne kao u sumračje; u obilju smo kao mrtvi. Ričemo svikoliki kao medvjedi, i jednako učemo kao golubice; čekamo sud, a njega nema, spasenje, a ono je daleko od nas. Jer se prijestupi naši umnožiše pred tobom i grijesi naši svjedoče na nas; jer su prijestupi naši kod nas i bezakonja svoja znamo” (Isaija 59:9-12).
Kada mislimo da Bog stoji daleko (Psalmi 10:1), obično se dešava da zapravo naše srce stoji daleko od Njega (), što za posledicu ima to da pravda stoji daleko od nas ().
Uslov zajednice s Bogom
Već smo citirali reči koje je Bog uputio Isusu Navinu preko Mojsija. To se dešavalo kada je Isus Navin postavljen na mesto Mojsija, koji je uskoro trebalo da umre. Nakon Mojsijeve smrti Bog Isusu Navinu upućuje sličnu poruku. Ovoga puta s malo više detalja.
„Niko se neće održati pred tobom svega vijeka tvojega; s tobom ću biti kao što sam bio s Mojsijem, neću otstupiti od tebe niti ću te ostaviti. Budi slobodan i hrabar, jer ćeš ti predati tome narodu u našljedstvo zemlju za koju sam se zakleo ocima njihovijem da ću im je dati. Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovjedio Mojsije sluga moj, ne otstupaj od njega ni nadesno ni nalijevo, da bi napredovao kuda god pođeš. Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putovima svojim i tada ćeš napredovati. Nijesam li ti zapovjedio: budi slobodan i hrabar? ne boj se i ne plaši se; jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš.” (Isus 1:5-9).
Za razliku od prethodnog teksta, u ovom se neposredno saopštava razlog zašto Bog neće odstupiti od čoveka. Onaj ko je poslušan Bogu, ko se pokorava Njegovoj volji, ne mora da brine da li će Bog biti s njim ili neće. To je način da čovek bude uspešan i napreduje u onome što radi.
Možda bismo mogli da se zapitamo da li bi ove stihove trebalo da primenjujemo i na sebe. Ipak su ove reči upućene jednom čoveku, Isusu Navinu. Da li je u redu primenjivati ih na svakoga? Jasno je da bi trebalo da smo pred Bogom svi u istoj poziciji, da ono što je za jednoga uslov za zajednicu s Njim važi i za ostale. Uostalom, u Jevrejima poslanici je deo ovog citata upotrebljen upravo kao uputstvo svima: „Ne budite srebroljupci; budite zadovoljni onijem što imate. Jer on reče: neću te ostaviti, niti ću od tebe otstupiti” (Jevrejima 13:5).
Vidimo da pisac Jevrejima poslanice izvlači opšti princip iz reči koje je Bog uputio Isusu Navinu. Možda je uloga koju je, kao predvodnik Božijeg naroda, Isus Navin imao bila drugačija od naše, ali princip na osnovu kojeg Bog može i hoće da pomaže čoveku i bude s njim je isti.
Zanimljiv je i kontekst u kojem apostol Pavle koristi ove reči. On govori da ne treba da brinemo o materijalnim stvarima. Nije potrebno gomilati bogatstvo, ako je Bog s nama. On želi da se oslanjamo na Njega, a ne na materijalne ili novčane zalihe koje smo stvorili. Kada se tako postave stvari, logično je da je dovoljno da imamo ono osnovno, a ako se desi neka posebna potreba, Bog je tu da nam pomogne da je rešimo.
Pošto smo već kod Isusa Navina, možemo zapaziti da se knjiga koja je nazvana po njemu završava s praktično istom porukom s kojom je i započeta. U poslednja dva poglavlja ove knjige opisuje se kako sada već vremešni Isus Navin, pre nego što umre, saziva narod da ih opomene kako treba živeti s Bogom.
Suštinski, ono što je Bog njemu rekao na početku knjige, on sada saopštava narodu. Sežatak onoga što je imao da im kaže mogli bismo da sumiramo u sledeća dva stiha: „A Isus reče narodu: ne možete služiti Gospodu, jer je svet Bog, Bog revnitelj, neće podnositi vaše nevjere i vaših grijeha. Kad ostavite Gospoda i stanete služiti tuđim bogovima, okrenuće se i zlo će vam učiniti, i istrijebiće vas, pošto vam je dobro činio.” (Isus 24:19, 20).
Dakle, ne može se služiti Bogu, a otvoreno raditi stvari koje On prezire. Bog ne podnosi neveru i grehe i okrenuće se protiv nas, ukoliko Mu okrenemo leđa, iako nam je pre toga činio dobro. Bog je razumno biće koje reaguje na naše postupke. On nije mašina za ispunjavanje želja, već se ponaša u skladu s našim postupcima, kao što to rade i ljudi.
Iz reči Isusa Navina se da zaključiti da je u narodu video pokazatelje odstupanja od Boga i okretanje ka idolopoklonstvu, pa je imao potrebu da ih upozori kako stvari stoje. On sam je dobio savet od Boga, poslušao ga je i iz prve ruke je mogao da svedoči kada Bog napušta čoveka, a kada ga ne ostavlja.
Božija želja da oprosti grešniku ne znači da smo dobili pravo da radimo sve što poželimo ili nam na um padne. Naš život i naši postupci doneće posledice. Preko proroka Isaije Bog poručuje svom narodu, koji ima nameru da otkupi sudom i pravdom (): „A odmetnici i grješnici svi će se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuće.” (Isaija 1:28).
Takav je kraj puta bez Boga. Dobili smo priliku da Mu se vratimo, da ponovo s Njim uspostavimo odnos, za koji smo i stvoreni, da živimo večno bez problema i patnji, ali treba da pokažemo dobru volju da tako nešto želimo. Prema tome, izbor za život s Bogom ili bez Njega nije samo stil života, nego pitanje preživljavanja.
Ne ostavljamo mi Boga samo tako što odemo u ateizam. Ljudi mogu da se ponašaju kao vernici, da govore i misle za sebe da su vernici, ali da to zapravo nisu, jer ih Bog kao takve ne prihvata.
Samo prihvatiti da postoji Bog nikako ne znači da smo na Božijoj strani. Postoje teorije, ogrnute zloupotrebom biblijskih stihova, kako ne postoji apsolutno ništa što bi čovek učinio za svoje spasenje, jer je Bog već sve uradio. Ali, u tom slučaju ne bi bilo onih koji će da propadnu. Takve teorije podilaze našim osećanjima, lenjosti i zlim željama. Nije prijatno priznati da znamo da Bog postoji, ali da smo isključeni iz večnog života zbog načina kako živimo, dok ujedno nemamo volje da se menjamo. Građenje odnosa s drugom osobom zahteva vreme, određeni trud, kao i neke ustupke, a mnogi među nama imaju drugačije planove i želje kako da utroše svoje vreme i svoje snage.
Kakav odnos želi Bog?
Ustanovili smo da za Boga nije prihvatljiv svaki odnos s ljudima. Međutim, i kada nema dobrog odnosa između čoveka i Boga, kada se Bog ljuti na prestupnike i ne odobrava ono što neko radi, On želi da mu se oni vrate: „Zato im reci: ovako veli Gospod nad vojskama: vratite se k meni, govori Gospod nad vojskama, i ja ću se vratiti k vama, veli Gospod nad vojskama.” (Zaharija 1:3). Ako pokažemo želju da Mu se približimo, Bog kaže da će odgovoriti na takve težnje, jer je to i Njegova želja.
Jakov, Hristov brat, napisao je u svojoj poslanici: „Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobjeći će od vas.” (Jakov 4:7). Svojim izborima i postupcima stavljamo sebe na jednu od ove dve strane. Prvi deo rečenice u sebi sadrži reč dakle. Zbog toga možemo zaključiti da ta misao proističe iz prethodnog dela teksta pa bi bilo dobro da i njega razmotrimo.
„Otkuda ratovi i raspre među nama? Ne otuda li, od slasti vašijeh, koje se bore u vašijem udima? Želite i nemate; ubijate i zavidite, i ne možete da dobijete; borite se i vojujete, i nemate, jer ne ištete. Ištete, i ne primate, jer zlo ištete, da u slastima svojijem trošite. Preljubočinci i preljubočinice! ne znate li da je prijateljstvo ovoga svijeta neprijateljstvo Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božij postaje. Ili mislite da pismo uzalud govori: duh koji u nama živi mrzi na zavist? A on daje veću blagodat. Jer govori: Gospod suproti se ponositima, a poniženima daje blagodat.” (Jakov 4:1-6).
Dosta toga je rečeno na malo mesta. Treba, naravno, imati u vidu da se Jakov ovde obraća vernicima, onima koji, bar kako sami za sebe misle, prihvataju Boga. Ljudima koji ne veruju u Boga smisao života je upravo u ispunjavanju sopstvenih zadovoljstava na ovom svetu. To je praktično i sve što imaju. Vernik, međutim, treba da ima širu perspektivu, jer on ne očekuje da će živeti samo nekoliko decenija i zatim zauvek nestati. Zato svoje težnje i delovanja treba da uskladi s tim, a ne da živi poput ljudi koji ne znaju za Boga i ono što On nudi.
Da se ne bi sve pogrešno razumelo, potrebno je naglasiti da sama zadovoljstva nisu loša stvar. Nije Bog protiv zadovljstava, jer osećaj zadovoljstva ne bismo ni imali da On tu mogućnost nije ugradio u nas. Problem je kada, izobličeni grehom, želimo stvari koje su loše.
Tada počinjemo i da primenjujemo neprimerene načine, kako bismo dobili ono što želimo. Jakov govori da iz toga proističu ratovi, rasprave, ubistva i zavisti. A ipak često ne dobijamo uvek ono što želimo („Želite i nemate”). A kada ne dobijamo nešto, znači da to ili ne tražimo od Boga ili da je to što tražimo loše, pa Bog zato ne uslišuje naše molbe.
S druge strane, kako Jakov nastavlja, loše želje su pokazatelj da želimo da budemo prijatelji grešnom svetu, čime postajemo Božiji neprijatelji. Čovek koji nastavlja da gaji takve želje pokazuje ponos i odsustvo spremnosti da se menja i posluša Boga. Zato Jakov piše da je Bog suprotstavljen ponositima, a da daje blagodat onima koji su spremni da se ponize i priznaju kako to ne valja.
Prema tome, već je problem imati loše želje. Da bismo ih ostvarili, one nas usmeravaju da činimo loša dela. Prepuštajući se njima, mi praktično ostavljamo Boga, što uzrokuje da On ostavi nas. Zato Jakov u nastavku piše: „Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama. Očistite ruke, grješnici, popravite srca svoja, nepostojani.” (Jakov 4:8). Naše je, dakle, da se okrenemo Bogu i da se popravimo, koliko do nas stoji.
Jasno je, međutim, da promena karaktera nije lak poduhvat, ako je uopšte u našoj moći da ga u potpunosti ispravimo. To se, pak, od nas i ne očekuje. Od nas se traži da krenemo tim putem, da se odazovemo na Božiji poziv, da celim srcem učinimo ono što je u našim mogućnostima, a za ostalo će Bog da se pobrine. Baš kako Jakov kaže, ako se mi približimo Bogu, On će se približiti nama.
Istu ideju nalazimo u Knjizi proroka Isaije: „Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” (Isaija 55:6, 7). Bog poziva čoveka da se odrekne zlih puteva i loših misli i kada on to uradi Bog će se smilovati i oprostiti mu.
Osim toga, u ovim stihovima postoji još jedno upozorenje. Ako odugovlačimo s vraćanjem Bogu, možemo da odemo predaleko. Predaleko ne samo od Boga, nego i od promene. Pod uticajem popuštanja gresima čovek može toliko da se izobliči da dođe u stanje iz kojeg ga više, bez slamanja njegove slobodne volje, nije moguće vratiti na put dobra i pravde. Budući da Bog poštuje našu slobodu, jer bi u protivnom svi bili naterani u spasenje, za ove ljude više nema nade. Koketiranje sa zlom je igranje s vatrom koja može da se pretvori u neugasiv požar.
Mi smo ostavili Njega, a ne On nas. Njegovo ostavljanje je samo reakcija na naš izbor. Ako želimo Njegovu pomoć u vreme koje neće biti prijatno, najbolje bi bilo da se već sada držimo Njega, jer je pitanje da li će nas nevolja koja dođe pregaziti pre nego što Ga nađemo. Zato je mudar savet apostola Pavla: „Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć.” (Jevrejima 4:16).
Pavle nas upućuje da u molitvama pristupimo Božijem prestolu – budući da sada drugačije ne možemo – pozivajući se na zasluge Isusa Hrista, kao našeg prvosveštenika (), za vreme kada će nam pomoć biti potrebna. Ovo, naime, znači da razvijamo odnos s Bogom, jer će tako On imati pravo da deluje u našem životu kada nastupe nevolje i teškoće.
Ipak, potreba da dobijemo pomoć u teško vreme ne bi trebalo da bude primaran motiv da se vratimo Bogu. Dokle god su zadovoljstva ovoga sveta ono što želimo i što nas čini srećnim više od principa i načina života koje nudi Bog, mi imamo problem, koji apostol Jovan formuliše na sličan način kao i Jakov: „Ne ljubite svijeta ni što je na svijetu. Ako ko ljubi svijet, nema ljubavi očine u njemu. Jer sve što je na svijetu, tjelesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od oca, nego je od ovoga svijeta. I svijet prolazi i želja njegova; a koji tvori volju Božiju ostaje dovijeka.” (1. Jovanova 2:15-17).
Bog može da nam pomaže i izbavlja nas iz nevolja, ali to nije rešenje. Privremena pomoć u ovom životu, koji kratko traje, nije ništa u odnosu na život koji nema kraja. Pored toga, ako se ne odreknemo zlih želja, mi ćemo možda biti trenutno zahvalni Bogu za podršku i pomoć, ali će stare težnje tražiti svoje i vremenom će isplivati na površinu. A tada ćemo se opet naći u poziciji da smo svojim delima ostavili Boga.
Nama je potrebnija promena naših težnji i želja od pomoći u teškim situacijama na ovom svetu. Kada nam Bog pomaže On pokazuje da je zainteresovan, ali ta pomoć nije trajno rešenje. Potrebno nam je spasenje, koje je i ostvareno kroz Hrista, ali je nepotpuno bez našeg izbora – koji pokazujemo svojim životom i ponašanjem.
Stvoreni smo po Božijem obličju i za zajednicu s Bogom. Da bismo mogli da budemo spaseni i da živimo sa svetim bićima, neophodno je da budemo ljudi koji neće više kvariti ponovo uspostavljenu harmoniju, stvarati sukobe i činiti zlo. Drugim rečima, treba da smo sposobni da ne činimo ono što ne valja, kao i da želimo i radujemo se onome što je dobro. Ako toga nema, spontano ćemo se okrenuti zlu.
Ali, kako da volim ono što ne volim i kako da ne volim ono što volim? Čuveni su stihovi koje je apostol Jovan zapisao u svom jevanđelju: „Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni. Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj. Koji njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer ne vjerova u ime jedinorodnoga sina Božijega.” (Jovan 3:16-18).
Hristos je umro da nijedan čovek koji veruje u Boga ne propadne, nego da bude spasen za večnost. Onaj koji ima veru u Hrista, a tako i u Boga, neće biti osuđen, a onaj koji je nema već je pod osudom. Šta sad ovo znači i zašto je tako? Kao da nije sve dorečeno do samoga kraja. Zbog toga ćemo razmotriti nastavak Hristovog izlaganja: „A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, i ljudima omilje većma tama negoli vidjelo; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na vidjelo i ne ide k vidjelu da ne pokaraju djela njegovijeh, jer su zla. A ko istinu čini ide k vidjelu, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena.” (Jovan 3:19-21).
Veoma je jasan kriterijum po kojem će se suditi. Onaj koji čini zlo, propašće, a koji čini dobro, živeće. U ovim stihovima zapažamo nešto što svi vrlo dobro znamo iz života. Onaj koji čini zlo, mrzi istinu – ovde predstavljenu videlom, svetlošću – budući da ona razobličava njegova dela. S druge strane, sasvim logično, onaj koji čini dobro, on voli istinu i raduje joj se. Zato ovi drugi žude i tragaju za Bogom, jer su poštenje i pravda principi koje i Bog promoviše.
Po prirodi stvari, oni koji čine zlo udaljavaju se od Boga, da se ne bi razotkrila prljavština njihovog karaktera. Oni koji čine dobro, pak, imaju želju da se vrate Bogu. Ovakvom logikom nije teško razumeti zašto grešnik ostavlja Boga.
Još jednu zanimljivu stvar možemo da primetimo kada spojimo poslednja dva citata. Iz prva tri stiha smo doznali da oni koji imaju veru u Hrista, tj. Boga, neće poginuti i neće biti osuđeni, a iz druga tri stiha smo videli da će pod osudom biti oni koji čine zlo, a ne oni koji čine dobro. Drugim rečima, prava vera se ogleda u činjenju dobra i radovanju istini i pravdi, a ne samo u prihvatanju da postoji Bog. Ima li šta pravednije od toga da oni koji su težili svetosti, dobru i poštenju budu u takvom okruženju, a da oni koji su to prezirali budu iz njega isključeni? Svako svojim životom sam izabira stranu.
Problem se, međutim, javlja kada primetim da volim da radim ono što baš nije najbolje, a da sam mrzovoljan kada treba činiti dobro. Očigledno je da je potrebna promena mog bića, kako bi mi se promenile želje i težnje. A upravo to je početni kontekst cele ove Hristove priče.
Sve počinje od razgovora s Nikodimom, a ovo što je usledilo zapravo je samo dodatno objašnjenje onoga što mu je Isus na samom početku razgovora rekao: „Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega. Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi. Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha.” (Jovan 3:3-8).
Promena našeg bića treba da bude tako temeljna, da izgleda kao da se rodio novi čovek. Značajno je uočiti da se taj novi čovek rađa vodom i Duhom. Rađanje vodom po svoj prilici je aluzija na krštenje. Da ne bismo ulazili u sve detalje značenja krštenja, dovoljno je da kažemo da ono, u obrednom smislu, predstavlja očišćenje čoveka od greha. Kao što se čovek zaroni u vodu, kako se krštenje prvobitno obavljalo, tako i grešnik treba da se opere od greha. Naravno, kada kažemo da se čovek krštenjem čisti od greha, ne misli se samo na proglašavanje nekoga čistim, nego i na to da život krštenika treba da bude u čistoti i poštenju (1. Petrova 3:21).
S druge strane, rađanje Duhom je pokazatelj toga ko zapravo vrši promenu čoveka. Krštenjem nam se pokazuje kakvo treba da bude rađanje tog novog čoveka, a Sveti Duh je onaj koji tu promenu na pravi način sprovodi do kraja.
Sada smo, konačno, složili sve kockice. Iako ništa od ovoga nije komplikovano niti nelogično, mnogo je bolje kada je jasno postavljeno i definisano. A to možemo učiniti u svega dve jednostavne rečenice. Spasavamo se verom, ali samo onom verom koja se ogleda u ljubavi prema istini i pravdi. Da bi se takva vera ostvarila u grešniku, potrebna je unutrašnja promena koju vrši Bog svojim Svetim Duhom.
Dobar odnos s Bogom ne podrazumeva samo svesno suzdržavanje od greha. To nije cilj odnosa s Bogom, nego posledica. Dok greh čoveku ne postane mrzak, a ne zabranjen, takav čovek nije po merilima Božijeg carstva. Čak nije ni toliko važno koliko je čovek u stanju da odoli grehu i zlu, koliko je važno da su mu oni odbojni, jer su naše namere ono što nas čini dobrim ili lošim ljudima.
Sve ovo o potrebi da se menjamo i vratimo Bogu načinom svog života možemo da čitamo i u 18. poglavlju Knjige proroka Jezekilja. „Ako li bi se bezbožnik obratio od svijeh grijeha svojih koje učini, i držao bi sve uredbe moje i tvorio sud i pravdu, doista će živjeti, neće poginuti. Bezakonja njegova što ih je god učinio neće mu se više spominjati, u pravdi svojoj koju čini živjeće. Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod, a ne da se odvrati od putova svojih i bude živ?” (Jezekilj 18:21-23).
Bog ne želi da bilo ko propadne. Njegova želja je da Mu se ljudi vrate i da im On oprosti, kako bi mogli biti spaseni. U ovim stihovima iz Knjige proroka Jezekilja jasno je da se čovek vraća Bogu tako što se odvrati od svojih loših postupaka i navika i krene novim putem – putem pravde i dobrote. Tada ga prošlost više neće opterećivati, jer će mu Bog oprostiti sva zla koja je ranije činio, ukoliko s njima prestane.
Ovo, međutim, znači i obrnuto. Ako smo živeli poštenim životom, pa se toga odrekli i predali se zlu, ništa nam prošla dobra neće pomoći: „Ali kad bi se pravednik odvratio od pravde svoje i činio nepravdu, i radio po svijem gadovima koje čini bezbožnik, hoće li on živjeti? pravedna djela njegova, što je god činio, neće se spomenuti; za bezakonje svoje koje učini za grijeh svoj kojim zgriješi poginuće.” (Jezekilj 18:24). Kao što se neće spominjati zla dela onih koji su se promenili na bolje, isto tako bivša dobra dela onih koji su postali gori ljudi neće im ništa pomoći.
Delima ne može da se trguje, jer se delima i ne spasavamo. Ona su samo pokazatelj datog stanja. Iz tog razloga se, kako se iz prethodnih stihova dobro vidi, ne sudi po delima iz celokupnog čovečijeg života, nego se u obzir uzima samo trenutno stanje.
Problem nije u tome šta smo radili u prošlosti, nego kakvi smo na kraju svog puta, jer smo to mi. Onaj ko na kraju bude loš, završiće loše, a ko bude dobar, završiće dobro. A da bi grešnik postao dobar, potrebna je promena.
„Zato, dome Izrailjev, sudiću vam svakome po putovima njegovijem, govori Gospod; obratite se i prođite se svijeh grijeha svojih, i neće vam bezakonje biti na spoticanje. Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i načinite sebi novo srce i nov duh; i zašto da mrete? dome Izrailjev. Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.” (Jezekilj 18:30-32). Novo srce i nov duh su nam potrebni. Srce i duh pravednika, a ne grešnika. To se, pak, ostvaruje kada se obratimo od svojih bivših zlih puteva i krenemo novim putevima istine, dobrote i pravde.
Tada Bog ima pravo da deluje i da nas menja, jer smo svojim postupcima pokazali da želimo dobro, čak i kada nismo u stanju da ga do kraja primenimo. Onda se dešava ono što je Pavle napisao: „Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.” (Filibljanima 2:13). Ako se dešava takav proces Bog nas neće ostaviti, jer je to stvarno vraćanje Njemu, budući da postajemo Njegovi.
Samo u tim uslovima, kada smo se vratili svom ostavljenom Bogu, ispunjava se ono što Pavle piše vernicima u Rimu: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našemu.” (Rimljanima 8:38, 39).