Izjava na kraju su reči koje se pripisuju Bogu, kao da On govori. Prvi deo psalma govori kako Boga treba hvaliti i koji su razlozi za to. Nasuprot toga, sama izjava je jedna vrsta upozorenja šta se dešava onima koji su nezahvalni i okrenu se od Boga.
Taj poslednji deo psalma glasi: „Nemojte da vam odrveni srce vaše kao u Merivi, kao u dan kušanja u pustinji, gdje me kušaše oci vaši, ispitaše i vidješe djelo moje. Četrdeset godina srdih se na rod onaj, i rekoh: ovi ljudi tumaraju srcem, i ne znaju putova mojih; i zato se zakleh u gnjevu svom da neće ući u mir moj.” (Psalmi 95:8-11).
Dva glavna događaja su kušanje Boga u Merivi, kada nisu imali vode, kao i četrdeset godina boravka u pustinji pre nego što su ušli u obećanu zemlju. Prvi događaj se odvija blizu Sinaja. U blizini nije bilo vode i narod je podigao viku protiv Mojsija. Mojsije je pokušao da ih umiri, govoreći im da ne kušaju Boga, ali to nije pomoglo. Pošto se obratio Bogu da reši problem, On kaže Mojsiju da će stajati na Horivu, tj. Sinaju, a da Mojsije udari u stenu i poteći će voda. „A mjesto ono prozva Masa i Meriva zato što se svađaše sinovi Izrailjevi i što kušaše Gospoda govoreći: je li Gospod među nama ili nije?” (2. Mojsijeva 17:7). Masa znači iskušenje, a Meriva svađa, razdor.
Međutim, ljudi nisu izvukli pouku iz ovog događaja. Ovo je bio prvi put da narod kuša Boga, ali ne i poslednji. To se dešavalo više puta. Pre nego što je trebalo da uđu u samu obećanu zemlju, oni šalju dvanaest uhoda da izvide kakva je zemlja i kakvi su ljudi u njoj. Uhode se javljaju s nepovoljnim izveštajem i zastrašuju narod koji bi da se vrati nazad u Misir. Bog se zbog toga naljutio na narod i rekao: „Ti ljudi koji vidješe slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me već deset puta, i ne poslušaše riječi moje, neće vidjeti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovijem, neće vidjeti ni jedan od onijeh koji me uvrijediše.” (4. Mojsijeva 14:22, 23).
Posle svega što je doživeo, ovaj narod je stalno iskazivao nepoverenje prema Bogu. To je donelo svoje posledice: „Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, na svaki dan po godinu, nosićete grijehe svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama. Ja Gospod rekoh, i tako ću učiniti svemu tom zboru zlomu, koji se sabrao na me: u pustinji će propasti i tu pomrijeti.” (4. Mojsijeva 14:34, 35).
Narod koji je Bog izveo iz Misira doveo je sebe u situaciju da, umesto ulaska u obećanu zemlju, život provede u pustinji. Kušanje Boga u Merivi bio je prvi od događaja koji su tome vodili, a završilo se s Božijom odlukom da taj narod još 40 godina provede u pustinji.
Za onoga ko poznaje događaje, upozorenje iz psalma o potrebi za poklanjanjem poverenja Bogu sasvim je jasno. Međutim, zanimljivo je da ove stihove koristi apostol Pavle u Jevrejima poslanici kao simboličnu sliku ulaska u pravu obećanu zemlju, tj. kao sliku okolnosti u kojima se spasenje neće desiti.
U trećem poglavlju Jevrejima poslanice Pavle prvo citira kraj 95. psalma, da bi onda dao i komentar na taj tekst: „Dokle se govori: danas, ako glas njegov čujete, ne budite drvenastijeh srca, kao kad se prognjeviste. Jer neki čuvši prognjeviše se, ali ne svi koji iziđoše iz Misira s Mojsijem. A na koje mrzi četrdeset godina? Nije li na one koji sagriješiše, koji ostaviše kosti u pustinji? A kojima se zakle da neće ući u pokoj njegov, nego onima koji ne htješe da vjeruju? I vidimo da ne mogoše ući za nevjerstvo.” (Jevrejima 3:15-19).
Dakle, Pavle primećuje da Božiji pokoj, oličen ulaskom u obećanu zemlju, nije bio omogućen onima koji nisu verovali. Zbog svog neverstva oni nisu mogli da uđu u obećanu zemlju. Ova rečenica je upravo tako formulisana da omogući nastavak koji Pavle planira, jer je bilo sasvim moguće da uđu u tu zemlju i s neverstvom prema Bogu. To im ništa ne bi smetalo da tamo žive normalnim životom. Pavle zapravo već počinje da govori u skladu s pričom koju želi da plasira.
„Da se bojimo dakle da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj njegov, ne odocni koji od vas. Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena riječ, jer ne vjerovaše oni koji čuše. Jer mi koji vjerovasmo ulazimo u pokoj, kao što reče: zato se zakleh u gnjevu svojemu da neće ući u pokoj moj, ako su djela i bila gotova od postanja svijeta.” (Jevrejima 4:1-3).
Pavle njihovo iskustvo primenjuje na našu situaciju. Čovek ne može da bude spasen, ako ostane u neverstvu, i na taj način ne može da uđe u pravu obećanu zemlju. Nepoverenje Božijeg naroda prema Bogu na samim vratima obećanje zemlje onemogućilo ih je da u nju uđu. Isto tako naše nepoverenje prema Bogu može da nas onemogući da budemo među spasenima.
Ostali elementi se takođe uklapaju u prenesenu sliku spasenja. Izlazak iz Misira i ulazak u obećanu zemlju su očigledne predslike oslobođenja od uslova greha koji trenutno vladaju nad nama i večnog izbavljenja.
Pustinja predstavlja mesto gde se ne živi (), tj. mesto na kojem ne može da se preživi. Zato je veoma dobra slika uslova u kojima vlada greh, jer je greh doneo ljudima smrt i umiraćemo dok god takvi uslovi vladaju.
Kosti same po sebi predstavljaju osnovu čovekovog telesnog bića i kao takve su slika suštine (videti članak „Simbolika kostiju (Primer osnovne odlike simbolike)”). Ostavljanje kostiju u pustinji, dakle, predstavlja ljude čija suština će ostati na mestu gde se ne živi. Drugim rečima, njihova večna sudbina se završava na ovom svetu i oni neće biti među spasenima.
Ovo, naravno, ne znači da su svi pripadnici Božijeg naroda koji su stvarno umrli u događajima lutanja po pustinji izgubljeni za večnost, nego samo da u slici predstavljaju takve ljude. Njihov život se nije završio kada je Bog izrekao da će sledećih 40 godina provesti u pustinji. Oni su imali sve to vreme da razmotre i promene svoje ponašanje i stavove.
Ujedno, to vreme je takođe slika šanse koja je nama data, jer ako ne iskorenimo svoje neverstvo, dok ne dođe vreme kada će se Bog obračunati s grehom, bićemo izgubljeni. Upravo tako i piše Pavle u citiranim stihovima kojima počinje četvrto poglavlje Jevrejima poslanice i to je osnovna poruka zbog koje je i citirao psalam.
Dakle: „Danas, ako glas njegov čujete, ne budite drvenastijeh srca” (Jevrejima 3:7, 8, 15). Ako shvatimo da nešto nije po Božijoj volji, ne treba čekati s odbacivanjem takvih stvari, jer se javlja opasnost da nam srca odrvene i postanu neosetljiva za razlikovanje ispravnog i pogrešnog.
Odlaganjem takve promene svedočimo da volimo ono što nije dobro. Međutim, iako to volimo, razum nam govori da će to naneti zlo, ako ga se ne odreknemo. A budući da ne znamo koliko nam je vremena ostalo na ovom svetu i da postoji opasnost da postanemo neosetljivi na opomene, najmudrije je uhvatiti se odmah u koštac sa svojim slabostima i zlim željama.
Bez obzira što je i poruka iz 95. psalma bila jasna sama po sebi, u Jevrejima poslanici vidimo prilagođavanje i primenu starozavetnih dešavanja na našu borbu za večno spasenje. Značajno je i to da je upozorenje i događaje složio sam psalmista, tako da Pavlu nije bilo potrebno da sliku koju će sibmolički primeniti samostalno traži po Pismu, nego ju je dobio na jednom mestu. Sve što je on trebalo da uradi je da to stavi u naš kontekst.