Biblija govori o zavetu koji je Bog načinio s jevrejskim narodom. Nakon Hristove smrt Njegovi sledbenici proširili su vest o novom zavetu, koji je zamenio stari. Postavlja se pitanje da li postoje veze između ova dva zaveta i kakve su one, ako postoje. Zašto je uopšte bilo potrebe praviti dva zaveta?
Dodatnu konfuziju može da unese i način kako hrišćani nazivaju sastavne delove Biblije, koju dele na knjige Starog i Novog zaveta. Ova podela je očigledno načinjena da bi ukazala da knjige Starog zaveta opisuju događaje Božijeg naroda u vreme „prvog” zaveta, dok knjige Novog zaveta opisuju šta se dešava od vremena „novog” zaveta u Isusu Hristu.
Na osnovu ove podele, na stari i novi zavet, stvorene su predrasude. Na primer, veoma je rasprostranjeno mišljenje o strašnom, prekom i nemilosrdnom Bogu koji je opisan u Starom zavetu, a milostivom, blagom i popustljivom novozavetnom Bogu. Ovakvo mišljenje uglavnom je zasnovano na površnom ili potpuno nepostojećem poznavanju Biblije, pre svega starozavetnog sadržaja. Moglo bi da se kaže da je to glasina u koju su drugi poverovali, iako se sami nisu potrudili da je provere.
Ima i zloupotreba zasnovanih na ovoj podeli. U razgovorima s hrišćanima, prilikom citiranja starozavetnih stihova koji ne idu u prilog njihovim stavovima, često može da se čuje odgovor: „Aaa, to je stari zavet. To više ne važi.” Da li iz neznanja ili iz nespremnosti da priznaju svoje zablude, oni potkopavaju sva svoja ostala verovanja, koja su zasnovana na starozavetnim. Tačno je, međutim, da je forma služenja Bogu promenjena od novozavetnog vremena, ali to ne bi trebalo da bude izgovor za negiranje svega što nam se ne sviđa iz starozavetnog vremena.
Novi zavet izgrađen je na temeljima starog. Ako je u starom zavetu sve loše, pa čak i neistinito, onda su takve i same osnove novog. Ceo svoj život i odbranu svojih stavova Hristos je zasnovao na starozavetnim spisima. Kada je želeo da potvrdi istinitost svojih reči, po pravilu je sledilo čuveno: „Pisano je”. Budući da knjige Novog zaveta tada još nisu ni postojale, očigledno je da se pozivao na Stari zavet. Njegovi prvi sledbenici krenuli su istim stopama. Dokazivali su da se mnogi odlomci iz Pisma odnose na Njega.
Hrišćani nemaju luksuz da negiraju starozavetne spise, dok oni koji prihvataju samo Stari zavet mogu da negiraju novozavetne. Zidovi mogu da stoje bez krova, iako je kuća tako nedovršena, ali krov bez zidova ne može nikako. Novozavetna koncepcija bi morala da proističe iz starozavetne, da se na nju oslanja, objašnjava je i ispunjava.
Pre nego što se krene na samu temu, bilo bi dobro na izvestan način definisati šta predstavlja reč zavet u Bibliji i s čim bi to danas mogli da poredimo.
Ideja pomazanja, pa samim tim i pomazanika, veoma je zastupljena u tekstovima Starog i Novog zaveta. Iz toga proizilazi da su pomazanje i pomazanik značajni za ceo koncept Pisma. Ujedno, to je dobar povod da pokušamo da odgovorimo na pitanja šta oni predstavljaju i kako bi trebalo da se odnosimo prema njima.
Uvek su se lomila koplja oko načina tumačenja simbola i slika u Bibliji. Da li nešto može da se tumači u prenesenom smislu? U kojim slučajevima tako može da se tumači? Kako da se odnosimo prema pojedinim elementima u okviru jednog događaja ili slike koje simbolički tumačimo? Ova i slična pitanja ne samo da mogu da stvore konfuziju, nego od odgovora na njih neposredno zavisi samo tumačenje.
Kada je u pitanju odnos s Bogom, ljude delimo na one koji veruju i one koji ne veruju. Kada su u pitanju vernici, njihov odnos s Bogom uglavnom posmatramo kroz prizmu njihove poslušnosti Njegovim principima. Međutim, ne razmišlja se često šta dovodi do te poslušnosti, ne samo s aspekta celokupnog verovanja, nego i u svakom pojedinačnom slučaju.
Ovaj tekst je podstaknut sledećim pitanjem: „U Bibliji se pominju ljudi koji su imali više žena, ali sada hrišćani insistiraju na monogamiji. Šta je ispravno i odakle ova nedoslednost?” Pošto je već reč o ovakvoj temi, onda ne bi bilo loše proširiti je na stav Biblije o polnim odnosima između muškarca i žene uopšte. Samim tim, kada se sve stavi u širi kontekst, i odgovor na postavljeno pitanje bi trebalo da bude jasniji.
Božije reakcije nekada su veoma nagle. Neretko se dešava da na prvi pogled uopšte nije jasno zašto Bog tako burno reaguje. Zbog toga Mu se često pripisuje da je naprasit, prek, pa čak i kapriciozan. Kako se to uklapa u Njegove izjave da Mu je stalo do nas?
Ljudi znaju da žive po inerciji. Lako se upadne u kolotečinu, a ona se teško menja. Okolnosti se prihvate, napravi se svakodnevna rutina, prestane puno da se razmišlja i počne da se živi po navici. Što su veće obaveze, čovek manje analizira stanje u kojem se nalazi – da li je njegov život dobar ili loš – a više je usmeren da završi sve što bi trebalo uraditi. Ova pojava postane prepreka kada Bog želi da promeni čoveka i dovede ga u pokajanje. Potrebno je osobu izvući iz kalupa u koji je upala i skrenuti pogled s prolaznog na večno, dovesti je u situaciju da shvati da sadašnji izbori određuju ono što dolazi.
Problem kojim će se ovaj članak baviti tiče se jedne rečenice koju je Bog rekao Adamu prilikom stvaranja čoveka. Celokupno stvaranja opisano je u prvom poglavlju Biblije. Tom prilikom je događajima oko stvaranja čoveka posvećeno svega par stihova 
Simbolika, iako se na nju često ne obraća mnogo pažnje, igra značajnu ulogu u Bibliji. Nisu tu u pitanju samo Hristove parabole, pojedine jezičke konstrukcije, obredne radnje, pa čak ni mnogobrojna proročanstva – kojima dominiraju simbolične predstave. Biblijska simbolika može da postoji, skrivena na prvi pogled, i u događajima koji imaju svoju realnu primenu i poruku.
Zaključak priče direktno je pogodio fariseje koji su je slušali, pa je ruganje logična odbrambena reakcija. Nakon tri naizgled nepovezane rečenice (iako svaka sadrži osvrt na farisejsku praksu) – o propovedanju, Svetim spisima i razvodu (puštanju žene) – Hristos započinje priču o bogatašu i Lazaru.