decembar 2022

Pitanje „Šta Bog prihvata?” prilično je jednostavno, ali, usled nepreglednog mnoštva različitih teorija o putu ka Bogu i spasenju, odgovor nije uvek tako lako naći. Ipak, kao i obično, najbolji savet je da rešenja tražimo na izvoru, tj. za pitanja spasenja bolje je obratiti se Bogu nego ljudima.

Ovo pitanje o Božijem prihvatanju, na jedan specifičan način, postavljeno je i u Knjizi proroka Miheja: „Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama? s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? desetine tisuća potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj? plod utrobe svoje za grijeh duše svoje?” (Mihej 6:6, 7).

Odgovor je zapanjujuće jednostavan: „Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim?” (Mihej 6:8). Bog samo želi da postupamo ispravno, budemo dobri ljudi i prihvatimo Njegove principe i živimo po njima!

Interesantno je da, iako ovakvih izjava ima svuda po Bibliji, one prolaze gotovo nezapaženo i kao da se ljudi njima uopšte ne bave. Na primer, David je napisao jedan kratak psalam koji se bavi pitanjem Božijeg prihvatanja i možemo celog da ga citiramo.

„Gospode! ko može sjedjeti u sjenici tvojoj? ko može nastavati na svetoj gori tvojoj? Ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svojega; ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugome zla, i ne ruži bližnjega svojega; ko ne gleda onoga koga je Bog odbacio, nego poštuje one koji se boje Gospoda; ko se kune bližnjemu pa ne poriče; ko ne daje srebra svojega na dobit, i ne prima mita na pravoga. Ko ovako radi, neće posrnuti dovijeka.” (Psalmi 15:1-5).

U prethodnom tekstu je bilo reči o insistiranju na poslušnosti ljudskim pravilima, što izobličava pravu veru. Naravno, to nikako ne bi trebalo da bude razlog da neposlušnost smatramo vrlinom. Šta je ono što Bog od nas očekuje, a šta su zahtevi kojima On nije izvor, nije uvek tako lako prepoznati. Za početak je važno znati da očekivanja koja pred nas iznose drugi ljudi ne moraju da budu i Božija, bez obzira kako su ona predstavljena.

Da bismo bili u stanju da shvatimo šta su Božiji, a šta ljudski zahtevi, neophodno je da znamo kakva su to Božija očekivanja. Ukoliko čovek ima volju da sledi Boga, a ne zna šta Bog od njega traži i očekuje, on je primoran da se oslanja na ono što mu drugi kažu. Samo po sebi je jasno da predstave i tumačenja drugih, bili oni autoriteti ili obični pojedinci, mogu ali ne moraju da budu ispravni.

Potreba ličnog obaveštavanja o Božijim namerama, željama i očekivanjima od suštinske je važnosti za istinsku veru. Ako se Bog udostojio da nam pošalje informacije koje nazivamo Božijom rečju, najmanje što možemo da uradimo je da proverimo šta su tačno Božiji zahtevi od svega onoga što nam ljudi pričaju. Drugim rečima, ukoliko nešto ne znamo, lako je manipulisati nama, a večna sudbina nije mali ulog, da bismo se s tim tako olako kockali.