Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.
Bog je postavio određena pravila, od kojih zavisi uspostavljanje dobrog odnosa čoveka s Njim. Biblija je puna uputstava, saveta i zapovesti. U Starom zavetu postoji ceo sistem zapovesti i uredbi koje je Bog propisao svom narodu. Celo društvo je bilo ustrojeno oko tog zakona.
Zbog toga mogu čudno da zvuče Božije reči poput onih s početka Knjige proroka Isaije: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi. Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:11-15)
Gotovo svi, pa čak i oni potpuno neupućeni u religiju, znaju da postoji nekih deset Božijih zapovesti. One će uglavnom svima, kojima ih pročitate ili kažete, biti jednostavne i jasne. Ipak, postoji jedna izjava oko koje bi mogla da se lome koplja.
Iz ranijih tekstova smo mogli da vidimo da stanje čoveka, kada greši, nije Bogu po volji, da zahteva promenu, kako bi čovek mogao da bude spasen, ali ujedno i da je to stanje koje duboko iskvari ljudsko biće, tako duboko da je čoveku nemoguće da ga se sam oslobodi i da je za prevazilaženje tog stanja potrebno vreme.
U prvom delu teksta bilo je reči o teškoćama da se na ispravan način reaguje u odnosu s Bogom. Naše stanje odvojenosti od Njega, stanje koje nas čini grešnim ljudima, u nama je izgradilo želje i težnje drugačije od onih koje je Bog zamislio za čoveka. Ovakve žudnje nas udaljavaju od Boga, čak i ako bismo želeli da Mu se vratimo. Drugim rečima, da bismo imali dobar odnos s Bogom, potrebno je da se promenimo, a ta promena nije ni jednostavna ni trenutna.
Nakon uvodnih 
Deveto poglavlje Nemijine knjige govori o javnom pokajanju naroda koji se vratio iz sužanjstva. Događaj se odigrao nakon svršetka jesenjih praznika, kada su, po zakonu, svi odrasli muškarci bili dužni da se pojave pred Bogom (
Psalmi su napisani kao himne u slavu Bogu. U skladu s tim, 
Izjava na kraju 
Hristova kušanja u pustinji nisu bila nasumična. Sotona je svakim iskušenjem pokušavao da, nekom od ljudskih slabosti, dovede Hrista u situaciju u kojoj bi načinio pogrešan korak, tj. u kojoj bi učinio ono nešto što nije po Božijoj volji i tako sagrešio. U prvom iskušenju meta je slabost ljudskog tela, u drugom slabost ljudskog uma, a u trećem slabost ljudskog karaktera. Budući da je ovde mogao u potpunosti da osujeti Božije namere za spasenje ljudi – i tako pokaže da Bog nije u pravu – sigurno je da Sotona koristi najjače oružje koje ima, tj. da misli da smo najranjiviji na tim poljima.
Jasno je da Bog ne odobrava greh i da se, kada ga činimo, On na nas ljuti, ali šta to znači da nas, kada grešimo, nestaje s Božijim gnevom? Da li je ova izjava povezana s opštom pojavom greha, zbog kojeg umiremo? Ili se, možda, misli da je to interaktivno, tj. da se to dešava zato što grešimo? Drugim rečima, dilema je da li umiremo zbog pada celog ljudskog roda u greh i promena koje je taj pad doneo, ili na naše umiranje – a tako i skraćivanje života – utiču gresi koje činimo.