Religija u sebi nosi notu mističnog, metafizičkog, nadrealnog. Potrebno je verovati u stvari koje ne vidimo, a koje su izvan našeg čulnog iskustva. Verovatno ne samo zbog toga, religiozni ljudi su neretko skloni tome da poveruju u čudne, a ponekada i sasvim nelogične ideje. Prihvatanje stvari zdravo za gotovo uvek je nosilo sa sobom rizik ne samo da budemo prevareni, već i da, samim tim što prihvatimo neistinu, živimo po pravilima koja nam ne odgovaraju, a kao krajnji ishod – pod pretpostavkom da postoji Bog koji nudi spasenje – možemo izgubiti i večnost za koju smo sazdani.
Kao čovek koji veruje u istinitost Svetog pisma, koje se smatra odrazom direktnog Božijeg uticaja, sklon sam tome da poverujem izjavama koje u Pismu nalazim. Međutim, to ne znači da treba da isključim mozak i ne razmišljam o značenju pročitanog.
Na ovo pitanje nije lako ukratko odgovoriti. Ovim pitanjem ljudi su se vekovima bavili i postoji mnogo toga oko čega bi ovde moglo da se polemiše. Osim toga, ovaj problem dotiče se i drugih „nezgodnih” religijskih tema – od nastanka Svemira do načina spasenja – od kojih neke uopšte nisu utemeljene na Bibliji. Da bi se dobro odgovorilo na ovo pitanje, moralo bi se zaći i u sve druge teme koje su povezane s njim. Međutim, to nije moguće uraditi u jednom tekstu, čak ni za samo pitanje predodređenosti, a kamoli za sve ostale teme koje su povezane s njom. Odgovor će pokušati da se da bez preteranog uplitanja u druga pitanja koja mogu da budu sporna.
Čitajući o Hristu u jevanđeljima dobijamo sliku o jednoj impoznatnoj figuri. Njegov karakter bio je za divljenje. Međutim, postojali su i oni vidovi Njegove ličnosti koji se nisu mogli naći kod drugih ljudi. Ovde se, pre svega, misli na mnoga čuda koja je Isus činio tokom svoje misije.