Pitanje:
„Ceo žrtveni sistem koji je dat još u vreme Mojsija simbolizovao je Isusovu žrtvu. I kroz tu žrtvu je poslata poruka o spasenju ljudi. Ali da bi se prinela ta žrtva, Isus je MORAO biti ubijen. A ako je MORAO biti ubijen, onda se pitam, da li je sve to zaista bio akt tj. proizvod slobodne volje tadašnjih verskih vođa, odnosno vlastite odluke fariseja da ubiju Isusa, ili …je to deo unapred određene slike odnosno poruke koja je kao takva MORALA da se pošalje svima da se ispune sva ona proročanstva data u pismu, jer stari zavet je tada već uveliko postojao?
…
U sebi prosto ne mogu lako da prihvatim ideju da je sav život ljudi unapred izrežiran.”
Da li je Bog predodredio događaje?
Na ovo pitanje nije lako ukratko odgovoriti. Ovim pitanjem ljudi su se vekovima bavili i postoji mnogo toga oko čega bi ovde moglo da se polemiše. Osim toga, ovaj problem dotiče se i drugih „nezgodnih” religijskih tema – od nastanka Svemira do načina spasenja – od kojih neke uopšte nisu utemeljene na Bibliji. Da bi se dobro odgovorilo na ovo pitanje, moralo bi se zaći i u sve druge teme koje su povezane s njim. Međutim, to nije moguće uraditi u jednom tekstu, čak ni za samo pitanje predodređenosti, a kamoli za sve ostale teme koje su povezane s njom. Odgovor će pokušati da se da bez preteranog uplitanja u druga pitanja koja mogu da budu sporna.
Takođe treba napomenuti da je samo pitanje, koje je postavljeno na početku, skraćeni deo teksta, tj. uzeto je samo ono što odražava osnovu problema koji je izložen u pitanju od nekoliko pasusa.
Pitanje predodređenosti direktno je povezano sa izražavanjem slobodne volje. Ako postoji bilo kakva vrsta predodređenosti, jasno je da ili uopšte nema slobodnog delovanja čoveka ili je mogućnost slobodnog izražavanja sputana. Veoma je važno naglasiti da u oba navedena slučaja krivice onoga ko na nešto nije uticao svojom odlukom ne može da bude.
Ne mora značiti da postoji isključivo personalna predodređenost, nego je moguće da se samo neki ključni događaji predodrede. Međutim, tu se postavlja zanimljivo pitanje, kojim se ovde nećemo baviti – da li uopšte postoji izražavanje lične slobodne volje, ukoliko su događaji u kojima se učestvuje unapred zacrtani.
Način izražavanja
Tačno je da u Bibliji postoje izjave koje zvuče deterministički. Samim tim, bilo bi korektno da se pozabavimo pitanjima koliko je nešto stvarno unapred određeno. Naravno, sve to treba sagledati u kontekstu celog Pisma.
Kada pričamo o biblijskim temama, dobro bi bilo da imamo u vidu da su ovu knjigu pisali ljudi koji su živeli u nekom drugom vremenu. Njihov način razmišljanja razlikovao se od našeg. Generalno govoreći, to je bio religijski svet u kojem se po prirodi stvari prihvatalo da božanstva postoje i da imaju određene osobine. Budući da je biblijski Bog bio neko ko je u svemu dobar u to se nije mnogo sumnjalo.
Iako je po današnjim statistikama većina svetske populacije na neki način religiozna, mi živimo u skeptičnom, a mogli bismo čak reći i ateističkom svetu. Zbog toga smo mnogo podozriviji prema „sumnjivim” tvrdnjama i verovatno bismo ih malo drugačije formulisali, da smo mi te stvari pisali. Ovo ne znači da smo zato manje skloni da budemo prevareni, već da nas je mnogo lakše uvesti u sumnju.
Na primer, Bog za sebe kaže: „Koji pravim svjetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to.” (Isaija 45:7). Nekoliko poglavlja kasnije, u istoj knjizi, zapisano je: „Gle, ja sam stvorio kovača koji raspaljuje ugljevlje i vadi oruđe za svoj posao, ja sam stvorio i krvnika da ubija.” (Isaija 54:16). U jednoj drugoj proročkoj knjizi piše: „Hoće li truba trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen? hoće li biti nesreća u gradu, a Gospod da je ne učini?” (Amos 3:6). Može se primetiti da nijedna od ovih izjava nije tumačenje, nego su to direktna citiranja Božijih reči. U prva dva slučaja je to jasno iz samih stihova, a u trećem slučaju to se recimo vidi iz stiha
Nama je danas mnogo teže da pređemo preko ovakvih stihova, nego onima koji su ih čitali u vreme pisanja istih. Svakako treba reći da, iako ovakvih tvrdnji ima, one su brojčano u velikoj manjini u odnosu na stihove koji govore o Božijoj pravdi i dobroti, što je i razlog da se stave u opšti, preovladavajući kontekst. Na kraju krajeva, mi koji živimo u svetu u kojem dominiraju mediji veoma dobro znamo kako vađenje iz konteksta, čak i onoga što je doslovno rečeno, može da se zloupotrebi i u svakodnevnom životu.
Prethodne izjave bi značile da je Bog stvoritelj svega što postoji, a da je nešto od toga postalo zlo. Ovo ne znači da je On želeo da to bude zlo, nego da se pod uticajem greha nešto iskvarilo. Ipak, i dalje je On izvor svega. Takođe, ništa ne može da se desi bez Božijeg znanja i dopuštanja. Ne seje Bog nesreće, ali ih dopušta i tako indirektno učestvuje u Njima, budući da ih je mogao sprečiti. Zašto se sve dešava baš na takav način sasvim je drugo pitanje i ta tema se, posredno ili neposredno, provlači kroz celo Pismo.
Značaj konteksta
Na početku bi bilo dobro da na primeru vidimo kako nešto izgleda izolovano od šireg konteksta, a kako u svetlu i nekih drugih stihova. Apostol Pavle u Rimljanima poslanici piše: „Šta ćemo dakle reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko će na nas? Koji dakle svoga sina ne poštedje, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s njim sve ne daruje? Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda? Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umrije, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas? Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? kao što stoji napisano: Za tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu ovome pobjeđujemo onoga radi koji nas je ljubio. Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našemu.” (Rimljanima 8:31-39).
Kada bih ovo čitao bez ikakvog znanja o tome šta piše u ostalom delu Biblije, nema sumnje da bih zaključio da nijedan jedini čovek ne može biti izgubljen i da to više nego jasno piše u ovom odlomku.
Da li baš ništa ne može da nas rastavi od Božije ljubavi? „Gle, nije okračala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i grijesi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje.” (Isaija 59:1, 2).
Dakle, ipak nešto može da nas rastavi od Boga. Koliko određeni delovi teksta mogu da nas navedu na pogrešno mišljenje, kada ih čitamo van njihovog konteksta, govori i činjenica da u istom ovom poglavlju u Rimljanima poslanici piše da je moguće propasti: „Jer koji su po tijelu tjelesno misle, a koji su po duhu duhovno misle. Jer tjelesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir. … Jer ako živite po tijelu, pomrijećete; ako li duhom poslove tjelesne morite, življećete.” (Rimljanima 8:5, 6, 13).
Moglo bi se, pak, reći da se prvi citat iz Rimljanima poslanice odnosi samo na one koji su se Bogu obratili. Ovo je u svakom slučaju tačno, ali i to može donekle da nas zavede. Sam Pavle je zapisao da je moguće skrenuti s puta pravde i tako se udaljiti od Boga (). Dimas, jedan od Pavlovih pomoćnika ostavio ga je i vratio se svetovnom životu (). Naravno, nije Pavle jedini koji o ovome piše. Recimo, Petar i Jovan takođe pominju kako je moguće propasti, iako je čovek ranije krenuo dobrim putem ().
Ako pročitamo stihove koji neposredno prethode odlomku iz Rimljanima poslanice, mnogo toga postaje jasnije. „Jer koje naprijed pozna one i odredi da budu jednaki obličju sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom. A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi.” (Rimljanima 8:29, 30).
Tačno je da je ovde Bog nešto odredio. Međutim, On nije odredio ko će biti izbavljen, već kakav će biti izbavljen. Onaj ko je jednak „obličju sina njegova”, tj. čiji je odnos s Bogom nalik Hristovom, takav će biti izbavljen i takvog ništa ne može da razdvoji od Boga.
Prema tome, postoje određena ograničenja, ali ona nisu nešto što nam oduzima mogućnost samostalnog delovanja. Bog je odredio pravila spasenja, a ne ko će biti spasen ili ko će propasti. Mi imamo slobodu da pravila prihvatimo i po njima se ponašamo ili da ih odbacimo i snosimo posledice. Sami krojimo svoju sudbinu u okviru datih nam okolnosti.
Božija komunikacija s ljudima
Bog se u mnogim situacijama, pa i u komunikaciji, prilagođava ljudima. On se spušta na naš nivo i s nama priča kao što bi to radio neki drugi čovek, jer je takav vid odnosa nama najprirodniji i, samim tim, najprihvatljiviji.
Kako, na primer, Bog opisuje pokvarenost pretpotopnog sveta? „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.” (1. Mojsijeva 6:5-7).
Uzimajući u obzir da je Bog znao da će se sve ovako dešavati, ovakav način izražavanja zvuči čudno. Ako je sve to znao unapred, zašto se sada kaje? Bog je to morao da zna još prilikom namere da stvori čoveka.
Ovde kajanje izgleda kao nešto neočekivano, upravo onako kako bi to čovek doživeo. Pošto ljudi nemaju sposobnost predviđanja budućnosti, onda i Bog na takav način gradi komunikaciju s čovekom. On se ne postavlja kao da ima predznanje, nego postupa u realnom vremenu, kao da je učesnik u događajima.
Da je Bog presuđivao po svom predznanju, On bi sasekao greh u korenu. Međutim, to bi izazvalo podozrivost i podstaklo optužbe protiv Njegove pravednosti. Bog je dozvolio da se greh razvija, ne zato što uživa da gleda kako se mučimo ili zato što je nezainteresovan, već upravo zato da svima postane jasno kakve posledice donosi greh. Da bismo se na pravi način izborili s grehom, Bog ne samo da se spustio na naš nivo, nego je i dozvolio da se stvari odvijaju onako kako ih mi najbolje, a možda i jedino tako, shvatamo. Ako je Bog, zbog svih razumnih bića u Svemiru, već dozvolio da se sam greh razvija uprkos Njegovom znanju o pogubnim posledicama, onda nije ni čudo kada se tako postavlja i u situacijama opisanim u Bibliji.
Osim toga, ponašajući se na ovakav način – kao da ne zna pravi ishod – Bog svima daje jednake šanse. On se oko onih ljudi koji će propasti, iako sam zna šta će se desiti, podjednako trudi kao i oko onih koji će se izbaviti. Ljudi obično prestaju da se trude oko nečega, ukoliko znaju da je to beznadežno. Gotovo je sigurno da bismo se tako poneli i prema onima koji propadaju, kada bismo tačno znali kakav im je kraj. Ali Bog se tako ne ponaša. Svojim „kao da ne znam” stavom On daje jednake šanse i iskazuje ljubav i poštovanje prema onima koji će do kraja ostati protiv Njega. Ovo ne samo da je izuzetno fer, već na takav način Bog dokazuje i da je dao sve od sebe.
U prethodnom citatu iz Prve knjige Mojsijeve videli smo da je, zbog razvoja događaja, Bogu bilo žao u srcu. Ne bi trebalo da predstavlja problem da razumemo da je Bogu žao kada se nešto dešava, bez obzira što je znao da će se to desiti. I mi ljudi emocionalno preživljavamo one situacije za koje smo znali da će jednom neminovno nastupiti.
Jedan stih iz Knjige proroka Jeremije upravo naglašava ovaj vid Božijeg doživljaja: „Ako li ovo ne poslušate, duša će moja plakati tajno radi oholosti vaše i roniti suze, suze će teći iz oka mojega, jer će se zarobiti stado Gospodnje.” (Jeremija 13:17).
Bog nam ovde daje uvid u to kakvo je Njegovo emotivno stanje u onim trenucima kada pravimo pogrešne izbore. Samo saznanje da će se nešto dogoditi ne isključuje emocije koje se javljaju onda kada se to desi.
Uvek postoji izbor
Knjiga o sudijama opisuje neprestana kolebanja naroda između Boga i idolopoklonstva. Stalno se ponavljao ciklus u kojem se ljudi odaju idolopoklonstvu, onda ih snađe nevolja, zatim vape Bogu da ih izbavi, On im podigne sudiju pomoću kojeg ih izvuče iz nezavidne situacije, a oni se, nakon što su izbavljeni, tokom vremena ponovo vrate idolopoklonstvu.
Ovakav scenario imamo i u desetom poglavlju ove knjige. Narod se okrenuo idolopoklonstvu, a Bog ih je prepustio na milost i nemilost okolnim narodima (). „Tada vapiše sinovi Izrailjevi ka Gospodu govoreći: sagriješismo ti što ostavismo Boga svojega i služismo Valima. A Gospod reče sinovima Izrailjevijem: od Misiraca i od Amoreja i od sinova Amonovijeh i od Filisteja, i od Sidonjana i od Amalika i od Maonaca, koji vas mučiše, nijesam li vas izbavljao kad vapijaste k meni? Ali vi ostaviste mene i služiste drugim bogovima; zato vas više neću izbavljati. Idite i vičite one bogove koje ste izabrali, neka vas oni izbave u nevolji vašoj.” (Sudije 10:10-14).
Budući da je Bog ovako nešto izrekao, veliki broj ljudi bi pomislio da nema mogućnosti da se situacija promeni. Međutim, Izrailjci koji su molili Boga nisu tako mislili. „A sinovi Izrailjevi rekoše Gospodu: sagriješismo; čini s nama što ti je drago, samo nas sada izbavi. I pobacaše između sebe bogove tuđe, i stadoše služiti Gospodu; i sažali mu se radi muke sinova Izrailjevijeh.” (Sudije 10:15, 16).
Iako je Bog rekao da im više neće pomagati, On je promenio svoj stav nakon što su oni pobacali svoje idole i okrenuli se Njemu. Narod nije imao nikakav nagoveštaj šta će se desiti u slučaju da odbace svoje idole i to njihov postupak čini boljim. Videli su kuda je vodio put kojim su ranije išli i zato su ga se odrekli.
Uprkos tome što je izgledalo da je Božija izjava nepromenljiva – naročito zbog toga što je izašla iz Njegovih usta, jer je očekivano da Bog ne menja stavove – kada je video dobru volju naroda da prestane sa svojim gresima i On je promenio svoj stav. Ovaj slučaj nam jasno pokazuje da se Bog prema nama ne odnosi po ustaljenim šemama i krutim pravilima, nego onako kako zaslužujemo svojim ponašanjem. Čak i ako je rekao da će postupati na određeni način, Bog nije sujetan da drugačije postupi, ukoliko se u realnom životu pokaže da je takva promena odluke opravdana.
Možda još bolji primer imamo u Knjizi proroka Jone. Ova kratka biblijska knjiga opisuje Božiji poziv proroku Joni da ide i propoveda protiv Ninevije. Međutim, Jona to ne želi da uradi i pokušava da pobegne od Boga. Nakon kratke, ali veoma zanimljive avanture, Bog je ipak privoleo Jonu da izvrši povereni mu zadatak.
Šta Jona, po Božijem uputstvu (), proriče za Nineviju? „I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propovijeda i reče: jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.” (Jona 3:4). U ovome što je Jona objavljivao ne vidimo nikakav uslov koji omogućava da se eventualnim pokajanjem izbegne propast.
Ipak, Ninevljani reaguju već posle prvog dana Joninog objavljivanja njihove propasti. Nastavak teksta počinje izjavom: „I Ninevljani povjerovaše Bogu …” (Jona 3:5). Car je naredio post za sve ljude i stoku, da se priziva Bog i da ljudi prestanu s činjenjem zla. A onda sledi rečenica iz koje se vidi da u Joninim rečima nije bilo nikakvih uslova o pomilovanju: „Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutoga gnjeva svojega, te ne izginemo.” (Jona 3:9).
Odakle im ideja da će Bog možda da se pokaje, s obzirom na to da tako nešto nisu mogli naći u Joninim rečima? Međutim, kada malo bolje razmislimo, nije to ni toliko nelogično. Ako ih Bog već obaveštava, logično je da po tom pitanju nešto može i da se uradi, inače ne bi bilo nikakve potrebe da se tako nešto saopštava. Osim toga, Bog je potegao proroka iz drugog naroda i doveo ga u ovaj grad da njegovim stanovnicima kaže šta će se desiti. Nema baš previše smisla uložiti toliko truda u nešto što ne može da se promeni.
Ne možemo tačno znati kako su sami Ninevljani razmišljali i na osnovu čega su tačno ovako ozbiljno shvatili Jonine reči, ali sigurno je da je Bog pozitivno primio njihovu reakciju. „I Bog vidje djela njihova, gdje se vratiše sa zloga puta svojega; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini.” (Jona 3:10). Šta god da je ranije izrečeno i šta god da se ranije desilo, promenom našeg stava u životu menja se i Božiji stav prema nama. Ako u realnom životu pokažemo da želimo i činimo dobro, onda nema prepreka da i Bog nama želi i čini dobro, bez obzira na bilo kakve ranije izjave.
Po pitanju teme o kojoj pričamo postoji još jedna zanimljivost u ovoj knjizi. Jona se naljutio zato što se nije desilo onako kako je propovedao. „I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! ne rekoh li to kad još bijah u svojoj zemlji? zato šćah prije pobjeći u Tarsis; jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem, i kaješ se oda zla.” (Jona 4:2). Jona je znao šta će se desiti, ako Ninevljani pokažu znake pokajanja!
Iako u samoj poruci nije bilo ništa više od toga da će Ninevija propasti, i Jona i Ninevljani umeli su da čitaju između redova. Svojom osudom i pretnjom da će uništiti grad Bog je pokazao svoj stav prema Ninevljanima, a stanovnici tog grada i sam prorok koga je On poslao razumeli su da se Bog postavlja prema onome što činimo u životu i da se tako i Njegov stav može promeniti.
U Pismu možemo naći još direktnije izjave koje se tiču ove teme. Na primer, u Knjizi proroka Jezekilja zapisano je: „Kad rečem pravedniku da će doista živjeti, a on se pouzda u pravdu svoju pa učini nepravdu, od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini. A kad rečem bezbožniku: doista ćeš poginuti, a on se obrati od grijeha svojega i stane činiti sud i pravdu, i vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnijem ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umrijeti. Od svijeh grijeha što je zgriješio ništa mu se neće spomenuti; činio je sud i pravdu, doista će živ biti.” (Jezekilj 33:13-16).
Izricanje Božijeg stava o nekome je pokazatelj trenutnog stanja, a nikako nešto što se više nikada ne može promeniti. Naročito u situacijama kada Bog kaže da će neko propasti, takvu izjavu treba prihvatiti kao poziv na promenu – jer takvo stanje vodi u propast – a ne kao sudbinsko predodređenje.
Ninevljani su svoju opomenu o propasti pametno iskoristili, ali, recimo, Juda Iskariotski nije. Na poslednjoj pashalnoj večeri sa svojim apostolima Hristos je Judi stavio do znanja da zna za njegovu izdaju (). On to nije uradio da bi zadivio svoje učenike, jer oni to nisu ni razumeli (). Nije bilo potrebe ni da se dokazuje da je Hristos to unapred znao, jer je to već ranije zapisano (). Jednostavno Isus Judi pruža priliku da promeni ono što je nameravao da sprovede u delo. Međutim, Juda nije iskoristio svoju šansu. Sve odluke koje je nakon toga doneo bile su pogrešne, što ga je na kraju koštalo života, a po svoj prilici i spasenja.
Logika pisanja povezana s ovim pitanjem možda se najbolje vidi u sledećim stihovima Jeremijine knjige: „Kad bih rekao za narod i za carstvo da ga istrijebim i razorim i zatrem; ako se obrati narod oda zla, za koje bih rekao, i meni će biti žao sa zla, koje mišljah da mu učinim. A kad bih rekao za narod i za carstvo da ga sazidam i nasadim; ako učini što je zlo preda mnom ne slušajući glasa mojega, i meni će biti žao dobra koje rekoh da mu učinim. Zato sada reci Judejcima i Jerusalimljanima govoreći: ovako veli Gospod: evo spremam na vas zlo, i mislim misli na vas; vratite se dakle svaki sa svojega puta zloga, i popravite putove svoje i djela svoja.” (Jeremija 18:7-11).
Ovde se jasno vidi da Bog s nama ljudima postupa interaktivno, jer smo mi stvoreni za takvu komunikaciju. Božije izjave da li će da nas istrebi, razori i zatre ili će da nas sazida i nasadi nisu neopozive. One su samo pokazatelj trenutnog stanja, koje mi možemo promeniti svojim izborima u životu. Iz poslednje rečenice prethodnog citata tačno se vidi da je ovo opomena, a ne nešto što je nemoguće promeniti. Bog čak kaže kako je potrebno postupiti da se Njegova namera – da im vrati zlo za zlo koje su činili – ne bi izvršila.
Veoma je važno razumeti da uvek imamo izbor i da nam nije nametnuto za šta treba da se opredelimo. U okviru okolnosti u kojima se nalazimo, sami svojim postupcima određujemo svoju sudbinu. Bog nije unapred pojedinačno odredio ko će biti izgubljen ili ko će biti izbavljen, već je odredio kakav tip čoveka može da dobije spasenje, a kakav će propasti. Naš život će pokazati gde pripadamo.
Kako je Hristos MORAO da postrada?
Pre Hristovog raspeća u jevanđeljima se obično govori kako Isusu valja ili treba postradati. Na primer: „Otada poče Isus kazivati učenicima svojijem da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starješina i od glavara svešteničkijeh i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati.” (Matej 16:21). Ovakvih primera, naravno, ima još (videti recimo: ).
Reči mora i treba veoma često se koriste u sličnom kontekstu, ali one nemaju isto značenje. Zapravo, razlika u značenju i nije tako mala, jer postoji mnogo situacija u kojima jedna od ovih reči ne može da stoji. Da se poslužimo jednim biblijskim primerom: „A starješina od zbornice srđaše se što je Isus iscijeli u subotu, i odgovarajući reče narodu: šest je dana u koje treba raditi, u one dakle dolazite te se liječite, a ne u dan subotni. A Gospod mu odgovori i reče: licemjere! svaki od vas u subotu ne odrješuje li svojega vola ili magarca od jasala, i ne vodi da napoji? A ovu kćer Avraamovu koju sveza sotona evo osamnaesta godina, ne trebaše li je odriješiti iz ove sveze u dan subotni?” (Luka 13:14-16).
U oba slučaja gde imamo reč treba glagol morati ne može da stoji. Niti se mora raditi šest dana u nedelji niti je Hristos morao baš u subotu da izleči ovu ženu.
Prilikom hvatanja Hrista Petar je pokušao da Ga odbrani (), ali Hristos ga smiruje i kaže mu: „Tada reče mu Isus: vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti. Ili misliš ti da ja ne mogu sad umoliti oca svojega da mi pošlje više od dvanaest legeona anđela? Ali kako bi se ispunilo što stoji u pismu da ovo treba da bude?” (Matej 26:52-54).
Prema tome, Hristos kaže Petru da po Pismu sve to treba da se desi i zato traži od njega da ne deluje protiv toga. Isus je razumeo kakva je Njegova uloga koja je najavljena u Starom zavetu i ne želi da radi u suprotnosti s tim. On pristaje da se događaji odvijaju u skladu s Božijom voljom, iako će u tom slučaju sam loše proći.
Da sve ovo ne može da se protumači kao nešto što je unapred predodređeno, svedoči i ranija Hristova izjava: „Zato me otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je i vlast imam uzeti je opet. Ovu sam zapovijest primio od oca svojega.” (Jovan 10:17, 18).
Hristos nije morao da postrada, već je odlučio da postrada. Svojom voljom je prihvatio da ode na krst. To se nije desilo po nekom unapred predodređenom scenariju. Baš zbog toga je imao Očevo odobravanje, jer je svojevoljno, bez moranja, odlučio da položi svoj život za spasenje ljudi.
Budući da je znao šta Ga čeka, Hristos je imao veliku unutrašnju borbu da prihvati mučnu smrt: „I sam otstupi od njih kako se može kamenom dobaciti, i kleknuvši na koljena moljaše se Bogu govoreći: oče! kad bi htio da proneseš ovu čašu mimo mene! ali ne moja volja nego tvoja da bude. A anđeo mu se javi s neba, i krijepi ga. I budući u borenju, moljaše se bolje; znoj pak njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju.” (Luka 22:41-44).
Hristos ne samo da je osećao veliki pritisak zbog predstojećih događaja, nego pokušava da od Oca izmoli da se sve odigra na neki drugačiji način. Ne bi postojao nikakav smisao u Hristovoj molitvi da je sve moralo da bude po unapred određenom scenariju.
Ukoliko je sve ovo namešteno i iscenirano, bila bi to farsa neviđenih razmera. Stvarno bi bilo patetično da jedno biće takve moći, biće koje je stvorilo sve što postoji u našem Univerzumu, ima potrebu da se na taj način dokazuje svojim stvorenjima.
Po Sotoninom ponašanju takođe možemo da zaključimo da ni on ne misli da je sve unapred predodređeno. Dok je Hristos bio na krstu, izazivali su Ga da se oslobodi: „A koji prolažahu huljahu na nj mašući glavama svojima, i govoreći: ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi; ako si sin Božij, siđi s krsta. A tako i glavari sveštenički s književnicima i starješinama potsmijevajući se govorahu: drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo ga vjerovati. On se uzdao u Boga: neka mu pomože sad, ako mu je po volji, jer govoraše: ja sam sin Božij.” (Matej 27:39-43).
Svako onaj kome su poznata Sotonina kušanja Hrista, na samom početku Hristovog javnog propovedanja, videće da je ovde primenjen recept iz iste kuhinje. Tamo Ga je Sotona kušao rečima: „Ako si sin Božiji” (Matej 4:3, 6), a sličan izazov upućen je i ovde.
Nisu samo obični ljudi i narodne starešine upućivale poziv Hristu da se oslobodi. „A i vojnici mu se rugahu, i pristupahu k njemu i davahu mu ocat, i govorahu: ako si ti car Judejski pomozi sam sebi. A bijaše nad njim i natpis napisan slovima Grčkijem i Latinskijem i Jevrejskijem: ovo je car Judejski. A jedan od obješenijeh zločinaca huljaše na njega govoreći: ako si ti Hristos pomozi sebi i nama.” (Luka 23:36-39).
Praktično su svi provocirali Hrista da siđe s krsta. To su radili obični ljudi, verske i svetovne vođe naroda, rimski vojnici, pa čak i jedan od dvojice ljudi koji su bili razapeti zajedno s Njim. Svaki put princip kojim su Hrista izazivali bio je isti. Tražili su da pred svima dokaže da jeste ono za šta se predstavljao, baš kao što je to činio Sotona u prva dva kušenja. Sotonin uticaj vidi se u svim ovim slučajevima.
Ukoliko je sve moralo da se desi na ovakav način, zašto bi se Sotona toliko trudio da spreči nešto što je nemoguće sprečiti? On najverovatnije ne bi pokušavao da kuša Hrista ni na samom početku Hristove misije, a kamoli na krstu, kada je već sve bilo gotovo. Sotona sigurno nije bio neupućen u saznanje kako će se odvijati plan spasenja, a čak i da nije znao, samo iz Hristovih reči koje je izgovorio u toku svoje misije, mogao je sve da shvati do krsta.
Ako bi neko pokušao da tvrdi da je Sotona bio primoran da se tako ponaša, onda ništa od svega što je uradio ne bi bila njegova krivica. Krivac bi bio Bog koji je sve to namestio! Osim toga, i sama Biblija se protivi scenariju o isprogramiranom Sotoni: „Sine čovječji, nariči za carem Tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvijem si lijep. Bio si u Edemu vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamanat, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragad i zlato; onaj dan kad si se rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti bješe na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savršen bješe na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi. Od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i griješio si; zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božje, i zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču! Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom; baciću te na zemlju, pred careve ću te položiti da te gledaju. Od mnoštva bezakonja svojega, od nepravde u trgovini svojoj oskvrnio si svetinju svoju; zato ću izvesti oganj ispred tebe, koji će te proždrijeti, i obratiću te u pepeo na zemlji pred svjema koji te gledaju.” (Jezekilj 28:12-18).
Preko slike tirskog cara biblijski tekst govori o Sotoni, njegovoj prvobitno dodeljenoj ulozi, kao i o načinu kako se iskvario. Bez obzira što tekst koristi sliku tirskog cara, na koga takođe delimično mogu da se primene ove reči, jasno je da on zapravo govori o nekom drugom, nekom ko je bio u Edemu, ko je bio heruvim i ko je bio na svetoj Božijoj gori, tj. u Božijem prisustvu. Iz konteksta je jasno da ovako nešto može da se primeni jedino na Sotonu.
U početku je bio savršen, ali tokom vremena se iskvario. Kada bi on bio predodređen da igra svoju ulogu, ne bismo mogli da kažemo niti da je savršen niti da se iskvario, jer nijedno od toga ne bi bio njegov izbor. Takođe, vidimo da tekst na više mesta naglašava kako je sve to proizvod njegovih odluka – njegovo bezakonje, njegova trgovina, on je grešio, poneo se zbog svoje lepote i mudrosti. Iz ovog odlomka je jasno da je Sotona sam odgovoran za svoje stanje i svoje postupke. I zato proizilazi da je pogrešna teorija o tome da je sve moralo da se izdešava na unapred određen način.
Na osnovu svega prethodno rečenog, jedina preostala mogućnost da je sve moralo da se odvija po unapred zacrtanom planu jeste da Biblija nije istinita, da nas Bog vara i da namešta situacije kako bi sam pred nama izgledao veličanstven. S obzirom na visoke moralne kriterijume koje je Bog postavio i usadio u nas, ovakav razvoj događaja ne bi imao nikakvog smisla. Da je Bog drugačiji, i moralne norme bi morale da budu drugačije. On bi uredio Svemir po kriterijumima koji Njemu samom odgovaraju, a ne po onima koji Ga osuđuju i okrivljuju.
Predznanje, a ne predodređenje
Jedan odlomak iz Knjige proroka Isaije bi mogao da nam da uvid u to kako sve ovo o čemu smo pričali funkcioniše. „Pamtite što je bilo od starine; jer sam ja Bog, i nema drugoga Boga, i niko nije kao ja, koji od početka javljam kraj i izdaleka što još nije bilo; koji kažem: namjera moja stoji i učiniću sve što mi je volja.” (Isaija 46:9, 10).
Iako možda nismo u stanju to da objasnimo, Bog zna kraj i pre početka. Ta osobina Mu daje veliku prednost u svemu što namerava da sprovede u delo. Poznavanje budućih događaja pomaže Mu da kreira događaje i situacije onako kako odgovara Njegovim planovima. Bog, dakle, ne spori da se meša i da utiče na dešavanja u svetu. Ipak, Njegovo delovanje ne znači da je sve unapred tako predodredio da se odvija i mimo volje učesnika.
Veličina Božijeg planiranja ogleda se upravo u tome što On zna kako će nešto da sprovede u delo, a da ne primora druge da rade protiv svoje volje, već da to urade u skladu s njom. Samim tim što ima uvid u ono što će se dogoditi i kako će svaka reakcija uticati na dalji razvoj situacije, Bog može da upravlja događajima ne upravljajući ljudima. Slobodna volja i izbori ostaju naši, a ipak, kako piše u tekstu, Božija namera stoji i učiniće sve što Mu je volja.
Između ostalog, iz ovakvih okolnosti proizilaze i proročanstva, koja inače ne bi imala nikakvog smisla davati ukoliko je naše ponašanje u njima unapred određeno. Proročanstva nisu predviđanje budućnosti, već su uvid u budućnost. Ona se daju da bismo se snašli u događajima koji mogu da budu kritični, što samo po sebi dovoljno govori o slobodi našeg delovanja.
Prema tome, Bog nije zacrtao budućnost, a nas primorao da nevoljno igramo svoje uloge. On vidi šta će desiti kao što mi vidimo stvari oko sebe. Kada Biblija tvrdi da će se nešto dogoditi, to je zbog Božijeg uvida u budućnost, a ne zbog Njegovog upravljanja slobodom pojedinaca.
Biblijski stav je veoma jasan. Mi smo pozvani da izaberemo Boga, a nismo primorani niti da Ga prihvatimo niti da Ga odbacimo. „Zato, dome Izrailjev, sudiću vam svakome po putovima njegovijem, govori Gospod; obratite se i prođite se svijeh grijeha svojih, i neće vam bezakonje biti na spoticanje. Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i načinite sebi novo srce i nov duh; i zašto da mrete? dome Izrailjev. Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.” (Jezekilj 18:30-32).