„Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.
Međutim, nećemo se sada baviti samim sadržajem ove izjave, nego rečima koje su joj prethodile. „Ali vam napominjem, braćo, jevanđelje, koje vam objavih, koje i primiste, u kome i stojite, kojijem se i spasavate, ako držite kako vam objavih; već ako da uzalud vjerovaste.” (1. Korinćanima 15:1, 2).
Više stvari apostol Pavle ovde naglašava. Prvo ih podseća na Jevanđelje (dobru vest) koje im je objavio, a koje je iskazano onom izjavom o Hristovoj smrti, pogrebu i vaskrsenju. Takođe kaže da su ga oni i prihvatili i da u njemu stoje.
Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.