Hristova kušanja u pustinji nisu bila nasumična. Sotona je svakim iskušenjem pokušavao da, nekom od ljudskih slabosti, dovede Hrista u situaciju u kojoj bi načinio pogrešan korak, tj. u kojoj bi učinio ono nešto što nije po Božijoj volji i tako sagrešio. U prvom iskušenju meta je slabost ljudskog tela, u drugom slabost ljudskog uma, a u trećem slabost ljudskog karaktera. Budući da je ovde mogao u potpunosti da osujeti Božije namere za spasenje ljudi – i tako pokaže da Bog nije u pravu – sigurno je da Sotona koristi najjače oružje koje ima, tj. da misli da smo najranjiviji na tim poljima.
Prvo iskušenje se jasno zasniva na našim telesnim potrebama za hranom i preživljavanjem. U trećem iskušenju Đavo čak i ne pokušava da se sakrije, nego udara na želje za vlašću i moći. Drugo iskušenje je, pak, samim tim što se odvija na području uma i načina razmišljanja, najperfidnije.
Pošto se u prvom iskušenju Hristos odbranio Pismom (), Sotona u drugom koristi tekstove Pisma protiv Hrista. On pokušava da nametne pogrešnu logiku u shvatanju biblijskog teksta iz kojeg bi izmamio pogrešno postupanje.
Jasno je da Bog ne odobrava greh i da se, kada ga činimo, On na nas ljuti, ali šta to znači da nas, kada grešimo, nestaje s Božijim gnevom? Da li je ova izjava povezana s opštom pojavom greha, zbog kojeg umiremo? Ili se, možda, misli da je to interaktivno, tj. da se to dešava zato što grešimo? Drugim rečima, dilema je da li umiremo zbog pada celog ljudskog roda u greh i promena koje je taj pad doneo, ili na naše umiranje – a tako i skraćivanje života – utiču gresi koje činimo.
zamarali time da li je to suštinski dobro ili loše? Budući da je dozvoljeno, znači da nije kažnjivo. Zar to nije dovoljno? Ima li ikakvog razloga da se razmišlja o tome da li je nešto potrebno, ako nije zabranjeno? Ili obrnuto, da li je nešto loše, iako je dopušteno?
Deveto poglavlje Jovanovog jevanđelja govori o Hristovom susretu s mladićem koji je bio slep od rođenja.