Listajući neke stare beleške naišao sam na prepis dela članka iz „Blica”, objavljenog 7. maja 2009. godine. Iako mi je ovog puta sve bilo poznato, stari osećaj zaprepašćenja ponovo se javio, gotovo jednakim intenzitetom. Sledi deo članka koji opisuje šta se desilo i kako su to komentarisali roditelja glavnih aktera.
Novosadska policija podigla je krivičnu prijavu protiv šesnaestogodišnjeg N. M. koji je polovinom marta bez ikakvog povoda šutnuo u glavu svoju šezdesetšestogodišnju sugrađanku Justinu Urban dok je prolazila ulicom. Prijava za nasilničko ponašanje obuhvatila je i njegovog vršnjaka E. J., koji je ceo slučaj zabeležio kamerom mobilnog telefona.
…
Objavljivanje snimka iznenadilo je i roditelje maloletnika, koji insistiraju na tome da se incident dogodio „čak u martu mesecu” i da nije bilo „nikakvog razloga za takvu reakciju” [prijavu]. Sam snimak nasilja otac je okarakterisao kao „neslanu šalu” sa ružnim završetkom.
– Dete je htelo samo da se našali s njom. Ni sam ne zna zašto je to uradio i jako se kaje – rekao je za „Blic” dečakov otac, koji je i sam priznao da je bio šokiran onim što se vidi na snimku.
Ružan osećaj koji je ovaj članak stvorio u meni nije samo posledica bahatog postupka ovih mladića, nego pre svega reakcije roditelja na ono što su njihova deca učinila.
