Neko bi mogao da se zapita čemu uopšte ovakva tema. Šta može da bude problematično po pitanju prepoznavanja dobra i zla? Zar to nije svima jasno? Kada o tome generalno pričamo mora se priznati da gotovo nema čoveka koji neće razumeti koji su opšti principi dobra i zla. Međutim, u praksi se često dešava da ljudi o jednoj istoj pojavi, ličnosti ili događaju imaju potpuno drugačija mišljenja. Da li je nešto dobro ili loše zavisi ne samo od objektivnih činjenica, nego i od drugih faktora, koji utiču na stvaranje našeg stava.
Iako su neke opšte norme praktično nepromenljive tokom vekova, sistem vrednosti u manje očiglednim stvarima može se veoma razlikovati među pojedincima ili grupama ljudi. Osim toga, naš način razmišljanja formiran je pod uticajem svih naših iskustava u vremenu i okruženju u kojem smo do sada živeli. Na primer, verovatno bi većina stanovništva s istog ovog podneblja gde mi danas živimo, a koja je ovde živela pre par vekova, određene modne trendove smatrala ne samo neukusnim, nego i moralno neprihvatljivim.
Nedostatak potrebnih informacija takođe može značajno uticati na mišljenje koje se stvara. Verovatno se i vama dešavalo da vam neko, upućujući vas u neka dešavanja, ne kaže sve detalje, nego preskoči upravo one za koje zna da mogu uticati na formiranje obrnutog stava od onoga koji želi da vam plasira. Pored toga, nije retkost da se neki događaji prikazuju u svetlu određenog interesa. Ne mora neko da sakriva relevantne podatke, već može samo da ih predstavi onako kako njemu odgovora i da na taj način kreira pogrešan utisak.
Sugestibilnost je nešto od čega je danas napravljena nauka. Ljudi su skloni da menjaju svoje mišljenje pod uticajem neprestanog ponavljanja određene tvrdnje. Većina misli da je imuna na sugestije i informacije koje im se iznose, a upravo ovakav naivan pristup omogućava da oni koji tako misle budu odlična osnova za primenu takvih metoda. Sa današnjim razvojem medija moguće je menjanje ne samo pojedinačnog, već i globalnog načina razmišljanja. Ogromna sredstva i napori koji se ulažu u reklamiranje, lobiranje i upravljanje medijima svedoče da ovakav uticaj ne sme da se potceni.
Na kraju, tu su naša osećanja i želje koji imaju veliki uticaj na menjanje ili prihvatanje stavova u skladu s njima. Najlakše je prodati priču onome koji želi da je čuje. Nekada je prosto zadivljujuće koliko ljudi mogu sebe da ubede u stvari koje su svima drugima očigledno pogrešne ili lažne, samo zato što im tako odgovara ili im se tako sviđa.
U kontekstu priče o značaju darova Svetog Duha i razlozima zbog kojih su dati, apostol Pavle piše sledeće: „Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar nauke, u laži čovječijoj, putem prijevare” (Efescima 4:14). Postoji potreba da na pravi način razumemo dešavanja oko nas, kako bismo načinili prave životne izbore. Neznanje pogrešno usmerava naše živote.
Ali, iako bi trebalo da su te njegove reči već dovoljno jasne, Pavle nekoliko stihova kasnije ne ostavlja nikakvu dilemu: „Ovo dakle govorim i svjedočim u Gospodu da više ne hodite kao što hode i ostali neznabošci u praznosti uma svojega, koji imaju smisao tamom pokriven, i udaljeni su od života Božijega za neznanje koje je u njima, za okamenjenje srca svojijeh; koji ostavivši poštenje predadoše se besramnosti, na činjenje svake nečistote i lakomstva.” (Efescima 4:17-19).
Neznanje tamom pokriva smisao našeg postojanja. Zbog toga što ne razumemo šta se zapravo dešava na ovom svetu i kako stvari funkcionišu, udaljeni smo od večnog života za koji nas je Bog stvorio. Pogrešne predstave vode nas u pogrešnu praksu koja nam okameni srce, menja nas u loše ljude – ljude koji ostavljaju poštenje i predaju se besramnosti, nečistotama i lakomstvu. A ako postanemo i ostanemo takvi, nemamo šta da tražimo u uslovima obnovljene Zemlje gde živi pravda .
Pojavna sličnost
Naravno, ne uvek, ali ponekad ne samo da je teško razlikovati dobro od zla, nego dobro i zlo mogu da se jave u istoj formi. Gledajući sa strane, jedan isti postupak u nekim situacijama je dobar, a u drugim situacijama je loš. Da ne bi bilo nejasno ili nedorečeno na šta se misli, možda je to najbolje izneti kroz primere.
Car Jezekija se teško razboleo, a Bog šalje proroka Isaiju da mu kaže da će umreti . Međutim, Jezekija se plačući obraća Bogu , koji ga isceljuje i dodaje mu petnaest godina života. . Za Jezekijinu bolest i ozdravljenje čuo je i vavilonski car. On Jezekiji šalje poslanike s pozdravima i darovima zbog ozdravljenja . „I Jezekija se obradova tome, i pokaza im sve riznice svoje, srebro i zlato i mirise, i najbolje ulje, i kuću gdje mu bješe oružje, i što se god nalažaše u riznicama njegovijem, ne osta ništa da im ne pokaza Jezekija u kući svojoj i u svemu gospodstvu svom.” (Isaija 39:2).
Bog ponovo caru šalje proroka Isaiju, ovoga puta da ga ukori, jer nije dobro postupio, kao i da ga obavesti kakve su posledice njegovog dela: „Evo doći će vrijeme kad će se odnijeti u Vavilon sve što ima u kući tvojoj, i što su sabirali oci tvoji do danas, neće ostati ništa, veli Gospod. I sinove tvoje, koji će izaći od tebe, koje ćeš roditi, uzeće da budu dvorani u dvoru cara Vavilonskoga.” (Isaija 39:6, 7).
Ovo može da izgleda čudno svakom ko zna priču o poseti savske carice – poznate i kao kraljice od Sabe – čuvenom caru Solomunu. Ona je, takođe, došla caru u posetu , donela darove , a Solomun joj je pokazao sve u svom domu . Ako još uzmemo u obzir da je Jezekija sigurno morao čuti priču o ovoj poseti caru Solomunu, sasvim je moguće, iako to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, da je postupao ugledajući se na svog slavnog prethodnika i pretka – ili bar na ono što je mislio da je Solomun uradio.
Ipak, Solomun je hvaljen i slavljen zbog posete savske carice, a Jezekija je ukoren i prorečeno mu je da će sve što ima vredno u njegovom domu, zajedno s njegovim potomcima, biti odneseno u Vavilon. Šta je tako loše u Jezekijinim postupcima, da su okarakterisani kao loši, za razliku od Solomunovih koji su dobri?
U izveštajima ( i koji opisuju posetu vavilonskih poslanika nije zabeležen razlog zbog kojeg se smatra da je Jezekija postupio loše, nego samo osuda njegovog postupanja. Nagoveštaj o tome, međutim, možemo da nađemo u osvrtu na Jezekijinu bolest u Drugoj knjizi dnevnika: „U to vrijeme razbolje se Jezekija na smrt, i pomoli se Gospodu, koji mu progovori i učini mu čudo. Ali Jezekija ne postupi prema dobru koje mu se učini, jer se ponese srce njegovo; zato se podiže na nj gnjev i na Judu i na Jerusalim.” (2. Dnevnika 32:24, 25).
Dakle, Jezekija je bio nezahvalan i njegovo srce se ponelo. Vavilonski poslanici su dobili lažan utisak da uspeh, sreća pa i isceljenje leže u bogatstvu koje im je prikazano, iako je sve to zapravo bilo posledica Božije dobrote i Njegovog delovanja. Jezekija je načinom na koji se predstavio poslanicima promovisao sebe, a ne Boga koji je zaslužan i za njegovo bogatstvo i za njegov život.
Ovakav zaključak još više dolazi do izražaja kada vidimo s kakvim rečima odlazi savska carica od Solomuna: „Istina je što sam čula u svojoj zemlji o stvarima tvojim i o mudrosti tvojoj. Ali ne htjeh vjerovati što se govoraše dokle ne dođem i vidim svojim očima; a gle, ni pola mi nije kazano; tvoja mudrost i dobrota nadvišuje glas koji sam slušala. Blago ljudima tvojim, blago slugama tvojim, koji jednako stoje pred tobom i slušaju mudrost tvoju. Da je blagosloven Gospod Bog tvoj kojemu si omilio, te te posadi na prijesto Izrailjev; jer Gospod ljubi Izrailja uvijek, i postavi te carem da sudiš i dijeliš pravicu.” (1. Carevima 10:6-9).
Iako u početku izgleda da hvali samog Solomuna, savska carica na kraju zasluge za uspeh i blagostanje cara i naroda pripisuje Bogu. Šta god da je Solomun pričao i kako god da se pred njom ponašao, to je dovelo do caričinog zaključka da je dobra Božija ruka nad carem i narodom. Upravo to je Jezekija propustio da prenese vavilonskim poslanicima.
Ova dva događaja i postupci glavnih aktera u njima izgledaju veoma slično, na prvi pogled skoro identično, ali tek kada se upustimo u analizu detalja možemo da shvatimo zašto je jedan car postupao dobro, a drugi loše. Forma preko koje je Solomun uzdigao Boga, a Jezekija sebe, pojavno je gotovo ista, ali je suština iz koje su postupci učinjeni veoma različita. Motivi koji su pokretali ova dva čoveka veoma se razlikuju, a od njih zavisi da li je nešto dobro ili loše. Da bismo neko delo okarakterisali kao dobro ili loše, veoma je važno da ga stavimo u kontekst motiva s kojima je urađeno.
Jednom prilikom, kada je Hristos sa svojim učenicima išao za Jerusalim, prolazio je kroz Samariju i imao nameru da prenoći u jednom samarijskom selu: „I posla glasnike pred licem svojijem; i oni otidoše i dođoše u selo Samarjansko da mu ugotove gdje će noćiti. I ne primiše ga; jer vidješe da ide u Jerusalim.” (Luka 9:52, 53). Samarjani nisu bili u dobrim odnosima s Judejcima, zbog toga i nisu hteli da prime Hrista i Njegove učenike na noćenje.
Ono što nas zanima u sklopu ove teme je reakcija učenika na odbijanje Samarjana da ih prime i Hristov odgovor na njihovu reakciju: „A kad vidješe učenici njegovi Jakov i Jovan, rekoše: Gospode! hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrijebi kao i Ilija što učini? A on okrenuvši se zaprijeti im i reče: ne znate kakvoga ste vi duha; jer sin čovječij nije došao da pogubi duše čovječije nego da sačuva. I otidoše u drugo selo.” (Luka 9:54-56).
Zašto je loše što se Jakov i Jovan ugledaju na velikog proroka Iliju? Nisu li postupci proroka i Božijih ljudi ono na čemu se učimo ispravnom odnosu s Bogom? Ili Hristov odgovor ukazuje da je i Ilija grešio kada je s neba spuštao oganj na ljude?
Događaj na koji se pozivaju braća Jakov i Jovan desio se kada je izrailjski car Ohozija pao sa sprata kuće i povredio se, a potom poslao svoje ljude jednom od lažnih bogova da pitaju hoće li ozdraviti . Bog šalje proroka Iliju da presretne ove poslanike: „Ali anđeo Gospodnji reče Iliji Tesvićaninu: ustani, izidi na susret poslanicima cara Samarijskoga i reci im: eda li nema Boga u Izrailju, te idete da pitate Velzevula boga u Akaronu? A zato ovako veli Gospod: nećeš se dignuti sa postelje na koju si legao, nego ćeš umrijeti. Potom otide Ilija.” (2. Carevima 1:3, 4). Oni se vraćaju caru s porukom od proroka i Ohozija iz njihovog opisa shvata da se radi o Iliji .
Car tada šalje pedeset naoružanih vojnika da mu, po svoj prilici, milom ili silom dovedu Iliju: „Tada posla k njemu pedesetnika s njegovom pedesetoricom; i on otide k njemu; i gle, on sjeđaše navrh gore; i pedesetnik mu reče: čovječe Božji, car je zapovjedio, siđi. A Ilija odgovarajući reče pedesetniku: ako sam čovjek Božji, neka siđe oganj s neba i proždre tebe i tvoju pedesetoricu. I siđe oganj s neba i proždrije njega i njegovu pedesetoricu. Opet posla k njemu drugog pedesetnika s njegovom pedesetoricom, koji progovori i reče mu: čovječe Božji, car je tako zapovjedio, siđi brže. A Ilija odgovori i reče im: ako sam čovjek Božji, neka siđe oganj s neba i proždre tebe i tvoju pedesetoricu. I siđe oganj Božji s neba i proždrije njega i njegovu pedesetoricu.” (2. Carevima 1:9-12).
Iz teksta može da se zaključi da Ilija ništa ne radi na svoju ruku. Vidimo da se on u oba slučaja poziva na Boga. Ohozija misli da je gospodar situacije i da može da radi s Božijim čovekom šta hoće samo zato što je na teritoriji njegovog carstva. On nije mislio da Iliji uputi poziv koji ovaj može da prihvati ili odbije. Poslati pedeset vojnika za jednog čoveka, koji niti je naoružan niti nasilan, dovoljno svedoči o namerama. Na takav način on se uzdiže iznad Boga, a Bog to nije želeo da dopusti.
Tek kada dolazi treća tura vojnika, čiji zapovednik klekne na kolena i moli Iliju za svoj život i život pedesetorice vojnika, Bog kaže Iliji da može da ide k caru i da ne treba da se boji . Bog je tako pokazao da čak ni carevi nemaju vlast nad Njegovim ljudima, a poruka koju je anđeo Gospodnji preneo Iliji još jednom ukazuje na to da prorok sve radi po Božijim uputstvima, a ne po sopstvenom nahođenju. Bog je praktično branio svog čoveka od pretnje primene sile. Pošto je poslao dovoljno jasnu poruku da se silom ne može protiv Njegovih ljudi, dopustio je proroku da ode, jer je znao da neće smeti da mu naude.
U vreme života proroka Ilije idolopoklonstvo je bilo na vrhuncu u Izrailju. Ohozijini roditelji su idolopoklonstvo podigli na nivo nacionalne religije, a sveštenici ovih božanstava su se čak hranili od carske trpeze . Iako je bio car Izrailja, koji bi trebalo da bude Božiji narod, Ohozija nije naučen da poštuje Boga. Zbog toga i šalje poslanike Velzevulu, akaronskom bogu, kao i vojsku na Božijeg proroka. Bog je sprečavanjem i jednog i drugog ukazao da je još uvek prisutan u svom narodu i da, ako već ne žele da Ga prihvate, moraju bar da se odnose s poštovanjem u stvarima koje se tiču Njega i Njegovih ljudi.
Spuštanje ognja s neba na ljude je, prema tome, Božiji čin zaštite Njegovog čoveka i sopstvenog autoriteta, a Ilija je bio posrednik, koji se pozivao na Boga. Ilija, sam po sebi, nema moć da spušta vatru s neba. Pozivajući se na Boga, odgovora ne bi bilo, da je to u suprotnosti s Njegovom voljom.
Sinovi Zevedejevi, međutim, postupaju sasvim drugačije. Niti njima niti Božijem autoritetu nije bila potrebna zaštita u događaju koji je opisan. Možda je bio povređen samo njihov ego, ali to svakako nije bio razlog za spaljivanje celog sela. Kada ih je Hristos ukorio, On nije mislio da osporava ono što se desilo u Ilijinom slučaju, nego im je stavio do znanja da njihov način razmišljanja ima mane. Isus im jasno kaže da ne znaju kakvog su duha. Bar je njima trebalo da bude jasno da je Hristos došao da spasi što se spasti može, a ne da zatire svakoga ko Ga ne prihvata i ne znajući o kome se radi.
Ponovo vidimo da su namere s kojima neko pristupa ključne za razumevanje da li je nešto ispravno ili pogrešno, dobro ili zlo. Činiti radnje slične onima koje su činili Božiji ljudi u prošlosti nikoga ne čini Božijim čovekom. Mnogo je važnije šta nas pokreće da nešto učinimo od toga kako će to spolja izgledati.
Još jedan primer pojavne sličnosti koja u suštini može da bude drugačija možemo da nađemo u samim Hristovim rečima. U propovedi, koja se naziva Beseda na gori, Isus je rekao: „A ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.” (Matej 5:22). Nedugo pre raspeća koje Ga je čekalo Hristos upućuje teške optužbe na račun fariseja i poznavalaca Pisma, optužbe koje bi po zapisanom tekstu u 23. poglavlju Jevanđelja po Mateju mogle da se dožive i kao uvrede. On ove ljude ne samo da je nazvao budalama , nego ih je nazvao i licemerima , slepima , a na kraju i zmijama i aspidinim porodom – sve to u jednom istom govoru.
Ako bismo sada pokušali bukvalno i univerzalno da primenimo izjavu iz Besede na gori, došli bismo do neminovnog zaključka da je Hristos sebe osudio sopstvenim rečima i da se ne drži onoga o čemu sam propoveda. Naravno, kao i u prethodnim primerima, bilo bi dobro da vidimo pozadinu tih izjava u oba slučaja.
Ceo stih u kojem je ova izjava iz Besede na gori glasi: „A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.” (Matej 5:22). Vidimo da je rečenica o nazivanju drugih budalama ovde stavljena u kontekst neprijateljstva prema drugom čoveku i to još bez pravog razloga („ni za što”). U tom slučaju ova reč se koristi da uvredi, ponizi ili omalovaži čoveka prema kojem imamo loša osećanja.
Koliko drugačije zvuči kada imamo uvid u ceo stih umesto samo u poslednju izjavu iz njega. Ovaj primer toliko jednostavno pokazuje kako je informacije moguće prilagoditi prostim izostavljanjem nekih delova, tj. naglašavanjem samo onoga što nam ide u prilog.
A o čemu se radi u slučaju kada Hristos verske vođe svog naroda naziva budalama? Možemo zapaziti da Isus priča pred narodom i svojim učenicima. To je, dakle, bilo javno obraćanje pred mnogima, pa se može očekivati ili da su i neki od onih koji pripadaju kritikovanima bili prisutni ili da su im to slušaoci preneli.
Razlog za ovako teške reči koje je Hristos izneo na račun ovih ljudi možemo da vidimo pred kraj ovog govora: „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta htjeh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjeste!” (Matej 23:37). Hristove namere su da pomogne, iako to ljudi odbijaju. Pobude s kojima nastupa su da zabludele pozove na promenu, a ostalima da uputi opomenu da ne idu njihovim putevima, jer mogu da propadnu zajedno s prvima.
U razumevanju svih ovih primera pojavne sličnosti dobrog i lošeg ključni su bili razlozi zašto se nešto činilo. Pobude s kojima pristupamo nečemu definišu koliko će vidljivo delo suštinski biti dobro ili loše.
Pobude
Pišući Korinćanima o potrebi davanja siromašnim crkvama, apostol Pavle kaže: „Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema.” (2. Korinćanima 8:12). Mnogo se više ceni spremnost da se čini dobro, nego samo dobro delo. Nekome ko je u potrebi može da se pomogne i iz razloga što time nešto želi da se postigne, a ne isključivo zbog toga što postoji dobra volja da se pomaže. Bog s odobravanjem gleda na unutrašnju, nekoristoljubivu želju našeg bića da činimo dobro. To je vrednije od učinjenog dobra preko volje ili s nekim dodatnim ciljem.
Naravno, sve ovo se govori iz perspektive onoga koji daje, pomaže ili čini neko drugo dobro. Za Boga je mnogo važnije da li je neko dobar kao čovek, nego da li je iz nekog drugog razloga, osim želje da pomogne, učinio nekome uslugu. Po tome ga Bog procenjuje i od toga zavisi njegov odnos s Bogom, a samim tim i spasenje.
Nismo pozvani da bilo šta dokazujemo pred ljudima. Zbog toga nema razloga da brinemo o tome šta će drugi misliti o našim postupcima. Da li treba da skačem u vatru da me Bog izbavi kao Danilove prijatelje, Ananiju, Misaila i Azariju, kako bih dokazao svoju veru? Uostalom, i Hristos je, prilikom prva dva kušanja u pustinji, odbio da dokazuje ko je On sam . Šta će ljudi misliti o mom verovanju svakako nije od presudne važnosti, već kakvo mišljenje o tome ima Bog.
Upravo kada je reč o mišljenju okruženja o nečijim pobudama, dolazimo do najosetljivije stvari u pogledu njih. Nečije pobude nikada sa sigurnošću ne možemo znati, već ih moramo tumačiti kroz ono što vidimo. U paraboli koju je ispričao o pšenici i kukolju , a kasnije je i objasnio , Hristos je dao jedno veoma značajno upozorenje.
Za sebe je rekao da seje dobro seme, a da kukolj seje Đavo . Pšenica predstavlja one koji će biti spaseni, a kukolj one koji će propasti. Za prve Hristos kaže da su sinovi (Božijeg) carstva, a za druge da su sinovi zla .
U samoj priči, sluge vide da je s pšenicom nikao i kukolj i predlažu da odu da ga počupaju . Međutim, gospodar to ne dozvoljava: „A on reče: ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vrijeme žetve reći ću žeteocima: saberite najprije kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.” (Matej 13:29, 30).
Budući da ne možemo uvek tačno znati šta su nečije pobude i šta je kome u srcu, nije naše da druge isterujemo iz Božijeg carstva ili ih prihvatamo u njega, kako se ne bi desilo da u svom neznanju počupamo i ono što je dobro, tj. da ne bismo načinili nepopravljivu štetu za nečije spasenje. To je posao koji će izvršiti žeteoci, odnosno anđeli , i to tek prilikom Hristovog povratka – događaja koji još nazivamo kraj sveta ili sudnji dan. Pšenicu i kukolj bi do tada trebalo ostaviti da zajedno rastu na njivi. Rečeno nam je da ne sudimo drugima, da nam se ne bi sudilo .
Pavle je isto ovo rekao malo drugačijim rečima: „Zato ne sudite ništa prije vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će iznijeti na vidjelo što je sakriveno u tami i objaviće savjete srdačne, i tada će pohvala biti svakome od Boga.” (1. Korinćanima 4:5).
Ipak, treba praviti razliku između osuđivanja samih ljudi ili pokretanja mera protiv njihove „jeresi” i prosuđivanja. Dešava se da ljudi na osnovu prethodnih stihova misle da ne treba ni o čemu da imaju stav, jer je to jedna vrsta suda. Ali, ako tako stoje stvari, onda nikako ne možemo da znamo šta je ispravno, a šta ne. Kako da znam šta treba da prihvatim i radim kada ne smem da imam sud o tome?
Po svoj prilici, izgleda da ovde postoji terminološki problem raznolike upotrebe reči sud i suditi. Između suditi nekome i suditi o nekome velika je razlika. Bez obzira što postoji velika sličnost u ova dva iskaza, oni predstavljaju drugačije stvari. Prvi iskaz može da ima raznovrsnu primenu, kao na primer suditi nekome na sudu, osuđivati nekoga, doneti određene odluke ili preduzeti određene akcije protiv nekoga, pa čak i takve kao što su oduzimanje nečijeg života, kada se koristi kao svršeni glagol (presuditi nekome).
S druge strane, suditi o nekome ili o nečemu znači stvarati mišljenje o njemu ili o tome, tj. prosuđivati. U našim Biblijama možemo da pronađemo da se glagol suditi koristi i za stvaranje suda o nečemu. Kada Pavle piše: „Sami među sobom sudite je li lijepo da se žena gologlava moli Bogu” (1. Korinćanima 11:13), on ne misli da bi trebalo preduzeti neke mere protiv žene koja se gologlava moli Bogu, nego ih upućuje da sami razmisle o tome.
Nakon što je dao svoje mišljenje, Pavle zaključuje: „Ako li je ko svadljiv, mi takovoga običaja nemamo, niti crkve Božije.” (1. Korinćanima 11:16). Drugim rečima, ako neko ima drugačije mišljenje od mene, nećemo oko toga da se raspravljamo.
Pozvani smo da o pojavama razmišljamo, ali ne i da odmah sprovodimo naše zaključke kao nepobitnu istinu. Pošto čovek u prosuđivanju može da pogreši, ne bi trebalo da se upusti u presuđivanje. Prosuđivanje je važno da bismo znali kako da se odredimo prema nekome ili nečemu, jer odsustvo korišćenja razuma i preispitivanja lako dovode do obmane. Tačno je da ćemo nekada možda doneti i pogrešan sud, ali konstantno odbijanje da koristimo razum gotovo neminovno će nas odvesti u prevaru.
„A zli ljudi i varalice napredovaće na gore, varajući i varajući se.” (2.Tim. 3:13). Postoji opasnost ne samo da nas prevare, nego i da sami sebe varamo. U takvoj situaciji odbijanje upotrebe razuma i informacija koje su nam date stvara od nas lak plen obmane.
Obličje pobožnosti
Živimo u svetu gde mnogi pokušavaju da se prikažu u određenom svetlu, i to ne kakvi stvarno jesu, nego onako kako žele da ih drugi vide, znajući da će se zbog toga stav ljudi prema njima promeniti. Ponašanje ljudi koji žive pod grehom veoma je osuđivačko i diskriminacijsko u svim aspektima života. Svi mi upadamo u zamke takvog postupanja čak i kada ne želimo da tako bude. Nije ni čudo što ljudi nose maske, jer za naivnu otvorenost obično sledi kazna.
Ništa drugačije nije ni u svetu religije. Ljudi se predstavljaju za ono što nisu, kako bi dobili ono što žele. U pomenutoj dužoj kritici verskih vođa svog naroda Hristos je rekao: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođi slijepi koji ocjeđujete komarca a kamilu proždirete.” (Matej 23:23, 24). Isus tvrdi kako su oni izostavili suštinu, a držali se perifernih stvari, koje takođe nije trebalo izostavljati. U poslednjoj rečenici Hristos koristi motiv iz obrednog sistema o nečistim životinjama – iz svog jela izvadiće komarca, da se ne bi onečistili ukoliko ga pojedu, ali će mirne duše pojesti kamilu, koja se tretira kao nečista za jelo.
Drugim rečima, insistiraju na sitnicama kojima žele da pokažu svoju pobožnost i predanost, a suštinu su potpuno zanemarili. Zašto bi neko ostavio suštinu, a držao se perifernih stvari? Izostaviti suštinu nečega znači to ne prihvatati uopšte. Zato logika da se samo drže one stavri koje ionako ništa ne menjaju jedino može da ima za cilj da se iz lažnog predstavljanja izvuče neka korist. Smatrati nekoga pravednim i pobožnim verskim učiteljem nosilo je sa sobom ugled i autoritet u tadašnjem društvu, a time i lakše ostvarivanje materijalne koristi.
U takvim okolnostima nije velika mudrost doći do zaključka zašto neki teže da budu prihvaćeni na određeni način, iako njima samima nije stalo do ideja koje javno zastupaju. Malo je ljudi imuno na bezbrižnu lagodnost života i poštovanje koje im poklanjaju ljudi oko njih, naročito ako su osetili bedu, siromaštvo i odbacivanje.
Isus dalje nastavlja: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što čistite spolja čašu i zdjelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slijepi! Očisti najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni kostiju mrtvačkijeh i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemjerja i bezakonja.” (Matej 23:25-28).
Ne znači da je ono što vidimo spolja prava osobina nekog čoveka. Spoljašnjost može da se dotera prema potrebi onoga što želimo da postignemo. Čovek može spolja da se prikazuje pobožnim, da samo spolja čisti čaše i zdele, ali to takođe može da bude odraz i prave pobožnosti, unutrašnje čistote koja se reflektuje i spolja.
Gledajući sa strane, ne znajući pobude, ne možemo sa sigurnošću da znamo o kojem od ova dva slučaja je reč. Nekada, pojavno, nije lako razlikovati dobro od zla, jer se zlo kamuflira i predstavlja kao dobro. Pokušaj imitacije upravo ima za cilj nemogućnost razlikovanja, jer kada bi razlika uvek bila očigledna nikada se ljudi ne bi mučili da žive po pravilima koja sami ne prihvataju, zato što iz toga ne bi mogli da izvuku nikakvu dobit.
Na kraju ovog citata Hristove reči su toliko jasne da ne mogu pogrešno da se protumače. Neki se pretvaraju da su pravedni, a zapravo je sve obrnuto od njihovog spoljašnjeg prikazivanja. Ako uzmemo u obzir da ove reči nisu usmerene na neke neupućene i iskvarene idolopoklonike, nego na verske vođe Božijeg naroda, sva ozbiljnost situacije dolazi do izražaja.
Zar je moguće da takvih ima i danas među onima koji predvode crkvu i uče nas kako da živimo? Reći da takvi principi važe samo za te ljude, u onom vremenu, bilo bi krajnje naivno. Nije teško primetiti da takvi modeli ponašanja postoje svuda u današnjem društvu, a religija nije hermetički odvojena od njega. Osim toga, kakve bi to bile pouke koje nam Biblija daje, ako su primenljive samo za jedno određeno društvo u davnoj prošlosti?
Postoje izgovori da se ne prihvati ovako neprijatna situacija, baš zbog toga što duboko uznemirava one koji su navikli da se u svojoj veri oslanjaju na druge ljude. Oni govore ili da to važi samo za Jevreje ili da Bog tako nešto ne bi dozvolio da se desi u Njegovoj crkvi. Međutim, svi izgovori padaju u vodu kada vidimo da je Isus rekao da će pšenica i kukolj biti zajedno sve do kraja sveta.
I to nije jedina izjava takvog tipa. Prolazeći blizu Efesa apostol Pavle se sastao s crkvenim starešinama. Hrabreći ih i opominjući ih, između ostalog je rekao: „Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh sveti postavi vladikama da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom; jer ja ovo znam da će po odlasku mome ući među vas teški vuci koji neće štedjeti stada; i između vas samijeh postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom.” (Dela 20:28-30).
Iako crkva može mnogo toga da pruži čoveku, ona nije neprikosnovena zaštita od prevare. Naprotiv, i ona sama je podložna prevarama, jer su u njoj obični ljudi koji mogu da budu prevareni, ljudi koji niti su savršeni niti su sveznajući, ali neretko i ljudi koji imaju nameru da varaju ili nešto postignu, a što nije vezano za njihov napredak u veri. Upozorenje koje je Pavle njima dao ni mi ne treba da shvatamo olako, jer sve to važi i za nas i za naše vreme.
U svom pismu Timotiju Pavle ni njega nije propustio da opomene o ovoj pojavi: „Ali ovo znaj da će u pošljednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, bijesni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli. I ovijeh se kloni.” (2. Timotiju 3:1-5).
Ovi ljudi izgledaju i predstavljaju se kao pobožni, ali, kako to Pavle piše, više mare za slasti nego za Boga. Pobožnost i Bog, kojima su navodno priklonjeni, njima služe samo kao odskočna daska da bi sebi lakše priuštili slasti. Njihov pravi karakter opisan je u lošim osobinama, od kojih su neke pobrojane. Ako, dakle, kod drugih primetimo odstupanje od ispravnih načela, trebalo bi da ih se čuvamo i klonimo.
Pristrasnost
Da bismo se postavili i znali kako da reagujemo, potrebno je poznavati pravo stanje stvari. Ali, kao što je već rečeno, definisanje nečijih pobuda niti je lak niti je siguran poduhvat. Međutim, to nije sve. Tražiti zlo samo u drugima bio bi potpuno pogrešan pristup. Ne samo da nije uvek lako prosuditi kakvi su drugi, nego je još veći problem sagledati sebe na pravi način.
„Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati? Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putovima njegovijem i po plodu djela njegovijeh.” (Jerejima 17:9, 10). Ni sami često ne znamo šta nam je u srcu. O sebi imamo određeno mišljenje, a onda nas neka situacija iznenadi i odreagujemo onako kako nismo mogli ni da sanjamo. Sklonost ka ulepšavanju slike o sebi veoma je rasprostranjena. Jedino se za Boga može reći da je potpuno nepristrasan i da ima nepogrešiv uvid u stanje čoveka. Kao što u prethodnom citatu piše, Bog će na osnovu toga kakvi smo i šta radimo da nam presudi. Drugim rečima, ako imamo pogrešnu predstavu o sebi, to može da nas košta spasenja.
Pismo govori da smo mi grešnici zato što u nama ima greha, tj. zla. Budući da smo bića stvorena po Božijem obličju, mi imamo potrebu da budemo dobri i da nas smatraju dobrima. Ipak, koliko god želeli da nas drugi vide u pozitivnom svetlu, još je veća potreba da pred sobom imamo opravdanja za svoje postupke i način kako živimo. Kada sami sebe osuđujemo, to je veoma neprijatna situacija, jer od sebe nemamo gde da pobegnemo. Zbog toga postoji težnja da sami od sebe sakrijemo ili bar opravdamo ono što nam se kod nas samih ne sviđa.
Nakon što je ispričao priču o nepravednom pristavu‚ Hristos iznosi zaključak: „Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednoga mrziti a drugoga ljubiti, ili će jednome voljeti a za drugoga ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.” (Luka 16:13). Međutim, ova izjava nije naišla na odobravanje svih.
„A ovo sve slušahu i fariseji, koji bijahu srebroljupci, i rugahu mu se. I reče im: vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom.” (Luka 16:14, 15). Čin ruganja nije bio toliko izraz napada na Hrista koliko lične odbrane. Oprobanom metodom, koju danas nazivamo „napad je najbolja odbrana”, fariseji se trude da opravdaju sebe. Isus im, pak, otvoreno govori da oni pokušavaju da stvore lažnu sliku o sebi, kao da su pravedni, iako su, kako to Bog vidi, pokvareni.
U istom ovom jevanđelju zapisana je još jedna od mnogobrojnih Hristovih pouka. Ona počinje rečima: „A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu” (Luka 18:9). Dok čitamo o Hristu, Njegova otvorenost i direktnost prosto plene, ali to mora da je bilo veoma uznemirujuće za one kojima su kritike i prekori bili upućeni. Na kraju pokazalo da je to bilo i veoma opasno po Njega, jer su Ga ubili.
Ljudi kojima je Isus namenio ovu priču nisu samo pred drugim ljudima pokušavali da se predstave kao pravedni. Oni su sami sebe ubedili da je tako. Ipak, to nije jedina nesrećna okolnost u ovom činu samoobmane. Svojim primerom i rečima druge su podučavali „pravdi”, onako kako su je sami doživljavali, a njihov uticaj i autoritet samo su još više omogućili da se takva predstava pravde proširi među ljudima. Zato i piše da su druge uništavali, jer su mnogi njihov put u propast prihvatili kao put u život.
Nastavak dobro poznate priče o dva molitelja glasi: „Dva čovjeka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! hvalim te što ja nijesam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedjelji; dajem desetak od svega što imam. A carinik izdaleka stajaše, i ne šćaše ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! milostiv budi meni grješnome. Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.” (Luka 18:10-14).
Već sam društveni status aktera ove priče mnogo govori. Fariseji su, kao verski učitelji, imali veliki uticaj i poštovanje u narodu. S druge strane, carinici nisu bili omiljeni. Budući da su skupljali porez, što nikada nije bilo popularno, i to još za rimske vlasti, smatrani su za saradnike okupatora. Prvi su, dakle, bili omiljeni u narodu, a drugi prezreni. Sasvim je verovatno da je i to uticalo na njihove predstave o sebi.
Farisej je došao da se moli Bogu i navodno Ga hvali, ali zapravo hvali sam sebe, ističe svoja dobra dela, očekujući priznanje za svoje zasluge, a čak i zna kako carinik kojeg vidi blizu sebe ne može da bude dobar, samim tim što je carinik. Carinik je, međutim, svestan svoje grešnosti, istinski ga je sramota što je takav, da ne sme ni pogled da podigne, a iskrenost, žal za svojim stanjem i želja da se to promeni izbija iz njegovih postupaka i reči.
Na prvi pogled pomalo može da izgleda čudno što je Hristos rekao da je ovaj drugi, tj. carinik, otišao kući opravdan. Carinik je svestan svoje grešnosti. Zašto se nije prvo popravio, pa tek onda došao da se moli Bogu i zašto je nešto uopšte radio kada je znao da nije dobro? S druge strane, farisej uopšte nije svestan svog nezavidnog položaja. Zašto je kriv kada ne zna šta je problem?
Kada se tako postave stvari može čak da izgleda da Bog pravda otvorene grešnike koji priznaju svoje grehe, a da kažnjava neznanje i odsustvo svesti o nečemu. Ovakav zaključak se, međutim, suproti ostalim delovima Pisma. Niti su otvoreni gresi prihvatljivi niti je neznanje samo po sebi kažnjivo . Prema tome, nešto drugo je u pitanju.
Ono što nam preostaje kao rešenje je da su opravdani iskrenost i poniznost carinika, a osuđeni neiskrenost i nadmenost fariseja. Drugim rečima, samoobmana je greh i krivica, jer se temelji na neiskrenosti, a praktično neizbežna osnova za ovakvu vrstu neiskrenosti prema sebi su sujeta i samoljublje.
Saznanje da je samoobmana krivica, iako indirektna, veoma je neprijatno. To nam govori da problem nije samo to što pogrešno saznanje dovodi do pogrešnih odluka, nego što se i temelji na osobinama koje su same po sebi greh. Osim toga, treba uzeti u obzir i to da je stanje samoobmane mnogo teže podložno promeni, nego kada je osoba svesna svojih slabosti. Oči se veoma teško otvaraju za ovakvo stanje, jer je već na delu mehanizam koji izvrće istinu i prilagođava je našim željama. Čime da se osvedoči takav čovek, kada on već svakako sve tumači i prilagođava svom već formiranom stavu?
Problem, takođe, može da bude i u tome što sebe ne poznajemo u potpunosti. Iako čovek može da bude i trezven i otvoren, čak i samokritičan, moguće je da on ima pogrešne predstave o svojim sposobnostima i kvalitetima, naročito u onim oblastima života gde te osobine često ne dolaze do izražaja.
Neposredno pre nego što su Hrista uhvatili, On saopštava učenicima da će Ga se odreći: „Tada reče im Isus: svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u pismu stoji: udariću pastira i ovce od stada razbjeći će se. A po vaskrseniju svojemu ja idem pred vama u Galileju.” (Matej 26:31, 32). Međutim, Petar misli da njemu to ne može da se desi, makar i svi ostali drugačije postupili, makar i po cenu života: „A Petar reče mu: ako se i svi sablazne o tebe ja se neću nikad sablazniti. Reče mu Isus: zaista ti kažem: noćas dok pijetao ne zapjeva tri puta ćeš me se odreći. Reče njemu Petar: da bih znao i umrijeti s tobom neću te se odreći. Tako i svi učenici rekoše.” (Matej 26:33-35).
Ubrzo, Petar je dokazao da bi dao život za Hrista. Kada je četa naoružanih momaka od sveštenika i fariseja došla da uhvati Isusa, Petar je reagovao: „A Simon Petar imaše nož, pa ga izvadi i udari slugu poglavara svešteničkoga, i otsiječe mu desno uho. A sluzi bješe ime Malho. Onda reče Isus Petru: zadjeni nož u nožnice. Čašu koju mi dade otac zar da je ne pijem?” (Jovan 18:10, 11). Gledajući ljudskim očima, Petar nije imao nikakve šanse protiv toliko naoružanih ljudi. Uprkos tome, on je odvažno sam krenuo da brani Isusa.
Ipak, Petar se tri puta odrekao Hrista te večeri: „A Petar sjeđaše napolju na dvoru, i pristupi k njemu jedna sluškinja govoreći: i ti si bio s Isusom Galilejcem. A on se odreče pred svima govoreći: ne znam šta govoriš. A kad iziđe k vratima ugleda ga druga, i reče onima što bijahu ondje: i ovaj bješe s Isusom Nazarećaninom. I opet odreče se s kletvom: ne znam tog čovjeka. A malo potom pristupiše oni što stajahu i rekoše Petru: vaistinu i ti si od njih; jer te i govor tvoj izdaje. Tada se poče kleti i preklinjati da ne zna tog čovjeka. I odmah zapjeva pijetao. I opomenu se Petar riječi Isusove što mu je rekao: dok pijetao ne zapjeva tri puta ćeš me se odreći. I izišavši napolje plaka gorko.” (Matej 26:69-75).
Neprimetno, korak po korak, pomalo naivno, Petar je učinio ono što je Hristos i predskazao, a da nije ni bio svestan da ispunjava Njegove reči, dok se to do kraja nije desilo. Bilo je potrebno i hrabrosti da sam ode među ove ljude, koji su se sastali da njegovog učitelja osude na smrt. Ranije je krenuo da Hrista brani životom, ovde je došao u osinje gnezdo, ali kada su ga prozvali, ustuknuo je. Izgleda gotovo nerealno – kada je bio u stvarnoj fizičkoj opasnosti nije se povukao, ali kada je malo sramote došlo na dnevni red poklekao je. To smo mi ljudi. Slabosti su nam nekada duboko zakopane, tamo gde ih uopšte ne očekujemo, a uverenost u sopstvene sposobnosti i postojanost samo nam odmaže.
Jedan od najboljih primera potpuno pogrešnog stava o sebi prikazan je u poruci crkvi u Laodikiji. Hristos za vernike ove crkve kaže: „I anđelu Laodikijske crkve napiši: tako govori Amin, svjedok vjerni i istiniti, početak stvorenja Božijega: Znam tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojijeh. Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slijep, i go. Svjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očinjom pomaži oči svoje da vidiš. Ja koje god ljubim one i karam i poučavam; postaraj se dakle, i pokaj se.” (Otkrivenje 3:14-19).
Koliko je samo pogrešno njihovo mišljenje. O sebi misle da su bogati i da im ništa nije potrebno, ali su zapravo u duhovnoj bedi, slepilu i golotinji. Ovo nije mala greška u proceni. Sve je potpuno obrnuto od njihovog stava, a posledice ovakvog stanja nisu zanemarljive, jer Hristos kaže da će ih ispljunuti iz usta ako ostanu takvi.
Možda najzanimljivija tvrdnja u ovom citatu je to što se kaže da su od njih bolji ne samo oni koji su zagrejani za ideju koju nudi Bog, nego i oni koji su prema njoj hladni. Prema tome, i oni koji otvoreno ne prihvataju Boga su bolji od onih koji samo misle da Ga prihvataju i da su na Njegovoj strani. Prvi bar znaju na čemu su, dok ovi drugi žive u iluziji da idu putem života. Hladan uvek može da promeni odluku i krene za Bogom, dok mlak mora prvo da uvidi da je u zabludi u pogledu sebe – zabludi koju je uvek teško i neprijatno i uočiti i priznati.
Iza svega ovoga ide Hristova izjava da On ukorava i podučava one koje voli, a budući da je dao svoj život za sve ljude nema čoveka koji nije objekt Njegove ljubavi i želje da ga izbavi. Dakle, iako je samoobmana teška za raspoznavanje, Bog nalazi način da čoveku otvori oči. Pitanje je samo da li će se to osvedočenje prihvatiti ili odbaciti. „Postaraj se, dakle, i pokaj se” je poziv da se opomena prihvati i primeni, jer će se tako ukinuti i odbacivanje koje će mlaki doživeti ukoliko se ne promene.
Stih koji sledi nastavlja logiku koja je ovde započeta: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.” (Otkrivenje 3:20). Ova slika ukazuje na to da Hristos želi da ima blisku zajednicu s nama. Ali postoji uslov da bi se tako nešto desilo. Neophodno je da čujemo Hristov glas koji stoji na vratima našeg srca i kuca da uđe. On neće učiniti ništa protiv naše volje, ako vrata ne želimo da otvorimo.
Indirektno, ovo nam nagoveštava da treba da osluškujemo hoćemo li čuti Njegov glas, jer čak i ako imamo želju da Mu otvorimo vrata i primimo Ga da uđe u naš život, nećemo ih otvoriti kada nismo svesni da On stoji ispred njih da uđe. Živim u stanu gde ne radi zvono. Kada nekoga očekujem, otvorim vrata od sobe i osluškujem hoću li čuti kucanje ili interfon na vratima ulaza, da bih gostu kojeg čekam bio spreman da otvorim. Ako nekoga ne očekujem, on može da stoji ispred vrata i kuca da mu otvorim, ali postoji mogućnost da ga uopšte ne čujem. Osluškivanje Hristovog glasa, dakle, može da bude podjednako važno kao i spremnost da se On primi i prihvati.
Kako se to osluškuje? Generalno smo spremniji za određene informacije kada razmišljamo o stvarima koje su povezane s njima. Onaj ko već čita i razmišlja o Bogu, koji posmatra šta se dešava njemu samom i svetu oko njega, koji se preispituje i traga za istinom, mnogo je spremniji da prepozna suptilan način na koji Bog govori, nego onaj kome su takve teme daleko od uma.
Slobodno se može reći da smo često pristrasni i krajnje neobjektivni. Emocije lako oboje naše stavove, naročito kada smo u pitanju mi sami. Mnogi na ovom svetu imaju pogrešno mišljenje o sebi, a pitanje je da li postoji iko čije je mišljenje o sebi samom u potpunosti tačno. Zato se treba čuvati samoobmane, biti svestan da je sasvim moguća i preispitivati svoje postupke, namere i pobude.
Netrpeljivost greha
Dodatni problem je to što greh ne trpi pravdu, jer ga pravda razobličava i posredno osuđuje. Kada dobro i zlo stoje jedno pored drugog, vidi se jasna razlika. Zbog toga zlo pokušava da ukloni dobro da se ne bi videla njegova pokvarenost. To je kao kada neko nesposoban dođe na neku poziciju, pa skloni sve stručne oko sebe, jer njihove sposobnosti jasno svedoče da je on nezasluženo na tom mestu.
Hristos o tome ovako kaže: „A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, i ljudima omilje većma tama negoli vidjelo; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na vidjelo i ne ide k vidjelu da ne pokaraju djela njegovijeh, jer su zla. A ko istinu čini ide k vidjelu, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena.” (Jovan 3:19-21). Ljudi koji vole ono što je loše ne žele da to bude obelodanjeno, jer znaju da to ne valja. Njihova svest o tome ukazuje da su se oni oglušili o glas svoje savesti i da žele da taj glas priguše.
Većina ljudi, kada im se prigovori da rade nešto što nije dobro, spontano podiže gard. Spremni su na borbu dokazivanja i pravdanja, nekada čak i ako su svesni da nisu u pravu. Iz iskustva dobro znamo da ovaj svet nije savršen i da svaka kritika nije dobronamerna i konstruktivna, nego da iza nje može da stoji omalovažavanje, odbacivanje, gubitak ili neka slična neprijatnost.
U najboljem slučaju, kada smo suočeni sa svojim neadekvatnim postupcima ili pogrešnim stavovima, potrebno je priznati da je to bilo loše i uložiti trud da se to popravi i promeni. Već i samo ovo može da bude odbojno, a ako se još voli to što ne valja, opiranje je neminovno.
Gotovo svima je poznat biblijski izveštaj o Adamovim sinovima Kajinu i Avelju. Dogodilo se da su obojica donela prinos Bogu, ali je Bog pogledao na Aveljev prinos, a na Kajinov nije . Kajinu to nije bilo pravo . Iako ga je Bog opomenuo da nije dobro što se zbog toga ljuti , Kajin je kasnije ubio brata Avelja .
Apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici komentariše ovaj događaj: „Jer je ovo zapovijest, koju čuste ispočetka, da ljubimo jedan drugoga. Ne kao što Kain bješe od nečastivoga i zakla brata svojega. I za koji ga uzrok zakla? Jer djela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna.” (1. Jovanova 3:11, 12).
Kada je Bog, svojim prihvatanjem Aveljevog, a neprihvatanjem Kajinovog prinosa, pokazao da ne odobrava Kajinova dela, ovaj to više nije mogao da istrpi. Umesto da iskazivanje Božijeg stava i opomenu koja je usledila iskoristi da ispravi ono što ne valja, Kajin je odlučio da eliminiše ono što neprestano i jasno svedoči o njegovom zlu – ubio je svog dobrog brata. Najgore od svega je što to nije bio trenutni napad besa, nego je Kajin nakon određenog vremena, hladne glave, ubio svog brata . To ukazuje na plan i nameru da se u zlu istraje, a da se dobro ukloni, kako ga ne bi podsećalo da s njim samim nešto nije u redu.
Jovan ovaj događaj koristi kao model ponašanja, na osnovu kojeg izvodi sledeći zaključak: „Ne čudite se, braćo moja, ako svijet mrzi na vas.” (1. Jovanova 3:13). Samim svojim postojanjem dobro ukorava zlo, a zlo, koje nema nameru da se menja, ne želi da dopusti dobru da mu kvari ugođaj i sliku koju o sebi stvara. Mržnja i postupci koji iz nje izviru direktna su posledica takvog stava.
Slične principe možemo da uočimo i u jednoj podužoj diskusiji Isusa s Jevrejima, zabeleženoj u Jovanom jevanđelju. „Tada Isus govoraše onijem Jevrejima koji mu vjerovaše: ako vi ostanete na mojoj besjedi, zaista ćete biti učenici moji, i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti. Odgovoriše i rekoše mu: mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?” (Jovan 8:31-33).
Veoma važno je da zapazimo da se Hristos obraća ljudima koji mu veruju, a ne svojim protivnicima i oponentima, koji bi od početka imali odbojan stav prema Njegovim rečima. Međutim, čim im je kazao nešto što im nije godilo, počeli su da se brane. Najgore od svega je što je njihova odbrana očigledna neistina. Samo njihova uobrazilja je mogla da stvori stav kako oni, kao Avramovi potomci, nikada nisu mogli nekome da budu potčinjeni.
Po svoj prilici oni ovde misle na potčinjenost svoje nacije, pošto ih Hristos u nastavku ispravlja i ukazuje da Njegove reči treba primeniti na duhovnu, a ne fizičku realnost. Ali Avramovi potomci su bili u viševekovnom ropstvu u Egiptu, vešedecenijskom ropstvu u Vavilonu, a i u tom trenutku su bili jedna vrsta protektorata Rimskog carstva, dok je namesnik u Judeji bio Rimljanin Pilat.
Ovi ljudi negiraju informacije koje ne mogu da se ne znaju ili zaborave, koje su realnost njihovog života. Čovek se uplaši kada postane svestan da je moguće da se njemu desi takva zaluđenost. Tolika opijenost svojom veličinom je prosto užasavajuća, naročito zato što nije posledica bilo kakvih njihovih sposobnosti ili zasluga, nego puke slučajnosti što su se rodili kao daleki potomci čoveka koji je živeo po Božijoj volji.
Hristos nastavlja: „Isus im odgovori: zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini grijeh rob grijehu. A rob ne ostaje u kući vavijek, sin ostaje vavijek. Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni. Znam da ste sjeme Avraamovo; ali gledate da me ubijete, jer moja besjeda ne može u vas da stane. Ja govorim što vidjeh od oca svojega; i vi tako činite što vidjeste od oca svojega.” (Jovan 8:34-38).
Kao što je već rečeno, Hristos priču vraća na duhovan teren, jer je to bio smisao Njegovih reči, govoreći da je svako ko greši rob greha i da samo kroz Njega može da bude spasen. On takođe pominje da oni hoće da Ga ubiju. To izgleda pomalo čudno, budući da smo videli da se obraća ljudima koji Mu veruju . Kao da su ove dve informacije protivrečne jedna drugoj.
Reči da hoće da Ga ubiju Hristos verovatno primenjuje generalno na narod, a ne samo na njih koji su tu prisutni i slušaju. A da su Hrista hteli da ubiju nije bilo poznato samo Njemu, nego je bila i opšte poznata stvar . Međutim, čak i ako Hristovi sagovornici nisu otpočetka imali nameru da Ga ubiju, do kraja razgovora jesu . Zbog toga možemo da kažemo da ipak ove reči slobodno mogu i na njih da se primene.
Zanimljivo je, međutim, da to što žele da Ga ubiju Isus uzročno povezuje s nerazumevanjem onoga što im priča – gledaju da Ga ubiju, jer Njegova beseda ne može da stane u njih. I u ovom primeru, dakle, vidimo da ruku pod ruku idu želja da se eliminiše ono što nas ukorava i pogrešna slika o nama, za koju su nam zatvorene oči. Sasvim je logično da, ako neko želi da se drži svojih lažnih predstava, on pokušava da ukloni sve ono što te predstave narušava. Pitanje je samo koliko će ljudi daleko ići kada su suočeni s istinom.
Osim toga, Hristos pominje da se oni ponašaju onako kako vide od svog oca, ali još uvek ne konkretizuje ko je taj otac. Naravno, pošto su izgradili lepo mišljenje o sebi, ne na osnovu svoje vrednosti, nego na osnovu toga što su Avramovi potomci, oni na ovakvu izjavu reaguju: „Odgovoriše i rekoše mu: otac je naš Avraam. Isus im reče: kad biste vi bili djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova. A sad gledate mene da ubijete, čovjeka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: tako Avraam nije činio. Vi činite djela oca svojega. Tada mu rekoše: mi nijesmo rođeni od kurvarstva: jednoga oca imamo Boga.” (Jovan 8:39-41).
Ljudi koji vode razgovor s Hristom nastavljaju s tvrdnjom da je Avram njihov otac. Međutim, Hristos jasno govori da biti fizički naslednik nekoga ne znači ništa, ako se ponašamo suprotno njemu. To je čak jedna vrsta omalovažavanja onoga na koga se pozivamo, jer svojim odstupanjem od njegove pravde i poštenja samo blatimo njegovo ime povezujući ga sa sobom. Ne može sa sigurnošću da se kaže šta su Hristovi sagovornici mislili, ali oni više ne koriste taj argument, o Avramu kao svom ocu, sebi u prilog.
Hristos ponovo govori da čine dela svog oca i ponovo ne kaže otvoreno o kome misli, ali je sada jasno da nije mislio na Avrama, jer je negirao da imaju pravo da se nazovu njegovom decom.
Sada oni, pak, na Hristove pozive da ih izbavi iz ropstva greha uzvraćuju niskim udarcem govoreći da nisu rođeni od kurvarstva, najverovatnije aludirajući na to da je Hristova majka bila trudna pre nego što je došla svom mužu Josifu. Za razliku od Njega, oni su Božija deca, budući da su deo Božijeg naroda.
„A Isus im reče: kad bi Bog bio vaš otac, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh; jer ne dođoh sam od sebe, nego me on posla. Zašto ne razumijete govora mojega? Jer ne možete riječi mojijeh da slušate. Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži. A meni ne vjerujete, jer ja istinu govorim. Koji me od vas kori za grijeh? Ako li istinu govorim, zašto mi vi ne vjerujete? Ko je od Boga riječi Božije sluša; zato vi ne slušate, jer nijeste od Boga.” (Jovan 8:42-47).
Hristos ovim rečima potpuno otvara karte. Pošto im je već rekao da ne mogu da se smatraju Avramovom decom, sada kaže da nemaju osnova ni da se pozivaju na Boga kao svog oca, nakon čega im kaže da je, u duhovnom smislu, zapravo Đavo njihov otac, potpuno suprotno od njihovog samoljubivog stava.
Takođe, opet vidimo da jedno s drugim idu nemogućnost da se razumeju reči pravde i istine i želja da se čini zlo, oličeno u tvrdnji da žele da čine slasti svog oca, Đavola. Zato i Njemu ne veruju, jer priča istinu koja se njima ne sviđa.
Sledi i pitanje zašto Mu ne veruju, ako ne umeju da Mu kažu šta Mu zameraju. A ako On ne čini ništa neprimereno i govori istinu, koji je razlog da Mu ne veruju? Na ova pitanja Hristos sam daje odgovor, koji je i jedna vrsta zaključka. Onaj ko je Bogu veran, on sluša šta mu Bog kaže, a samim tim što oni ne slušaju, jasno je da nisu od Boga.
Iz ove delimično citirane rasprave proizilazi da onaj koji želi da čini zlo nije na Božijoj strani, ne može da razume šta je ispravno niti o tome želi da sluša. A kada se istina pojavi želi da je, samo čekajući bilo kakav povod, na svaki način ućutka, kao što su ovi ljudi do kraja razgovora pokušali da urade s Hristom .
Između greha i pravde, dobra i zla nema mira niti koegzistencije. To su suprotstavljene strane koje se bore za potpunu prevlast. Ni jedno ni drugo se ne zadovoljava delimičnim uspehom. Ipak, razlika je u metodama i namerama koje koriste. Dobro želi da pomogne zlu, a zlo samo da ukloni dobro.
Kriterijum usklađenosti dela s rečima
Iako je tačno da nečije pobude ne možemo uvek da znamo ili možemo pogrešno da ih protumačimo, postoji kriterijum koji nam dovoljno može reći o nečijim namerama, a to je sam život i način na koji se neko ponaša.
Na samom početku Knjige proroka Isaije Bog ima samo reči kritike za svoj narod: „Čujte riječ Gospodnju, knezovi Sodomski, poslušajte zakon Boga našega, narode Gomorski! Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi.” (Isaija 1:10-14).
Ovaj odlomak je interesantan zbog načina na koji se Bog obraća svom narodu. Prvo ih naziva sodomskim knezovima i gomorskim narodom. Te izjave su jasne same po sebi, jer su Sodom i Gomor ostali zapamćeni kao slike neizmerne pokvarenosti sve do današnjih dana. Već sama ovakva izjava dovoljno ukazuje da njihovi životi, tj. njihova dela, Bogu nisu po volji.
Odmah iza toga sledi rečenica: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših?” Čudno izgleda da Bog žrtve, a kasnije i mladine i praznike, koje je sam uredio i zahtevao, naziva njihovima, a ne svojima. Postoji, dakle, razlog zašto Bog taj sistem, koji je sam ustanovio i naložio im da ga se pridržavaju, ne smatra prihvatljivim. Nije retkost da ljudi redovno idu u crkvu, propisno se drže obreda koji se tamo primenjuju i poštuju formu službe, ali kada izađu napolje zaborave na Boga, kao da Ga nema.
U nastavku teksta Bog nabraja elemente obrednog sistema koje ljudi upražnjavaju, ali On kaže da je toga sit, i da, kada dolaze da se pred Njim pokažu, On to ne traži od njih. Rečeno današnjim rečnikom, ovo bi značilo da Bog ne očekuje da vernici idu u crkvu. Onda kaže i da su žrtve, za koje je sam dao zapovesti da se prinose, uzaludne.
Potom sledi prvi pravi nagoveštaj zašto je to tako – On ne podnosi ta okupljanja zbog bezakonja. Njihovo bezakonje je to što obezvređuje sve ostalo što rade u životu i samu službu Bogu. Kako je to Solomun zapisao: „Žrtva je bezbožnička gad, akamoli kad je prinose u grijehu?” (Priče 21:27). Boga ne možemo da potkupimo svetlucavim perlama. Njemu kao stvoritelju svega nemamo bilo šta materijalno da ponudimo što bi Mu moglo biti potrebno. Neprimeren život potkopava sve druge aspekte verskog života, jer je Bogu to važnije od svega ostalog. Svi ostali elementi religije su uspostavljeni da bi ljudi ponovo postali dobri. Ako i kažemo da je Bogu glavni cilj spasenje ljudi, to ne znači da On hoće da ih spase po svaku cenu, makar oni ostali razbojnici, prevaranti, krvnici. Nastavak ovog teksta iz Isaijine knjige dovoljno dobro o tome svedoči.
„Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu. Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija 1:15-18).
Kada ljudi čine ono što ne valja, Bog ne sluša njihove molitve. Nema zajednice s Bogom dok činimo zlo. Verovatno se sada nekima nameće pitanje kako onda da pristupimo Bogu kao grešnici koji nisu u stanju da budu u potpunosti dobri bez Božije pomoći. To izgleda kao začarani krug – Bog mi je potreban da pobedim greh i zlo u sebi, ali me ne prihvata i neće da mi pomogne zato što u meni ima greha i zla.
Iako to nije detaljno razrađeno na ovom mestu, i u samom tekstu možemo naći prilično dobre nagoveštaje. Pored toga što govori šta sve treba da uradimo, Bog kaže i da se učimo da činimo dobro i da tražimo pravdu. Drugim rečima, ono za šta smo sposobni očekuje se i da uradimo, a ono za šta nismo – tome treba da se učimo i da tražimo. Kada čovek učini ono što je do njega, kada radi na svojim slabostima i pokušava da ih ispravi – svojim sposobnostima i Božijom pomoću – tada, kako nastavak teksta kaže, može da pristupi Bogu, a On će njegove grehe da očisti i opravda.
Zaključak koji sledi iz Božijih reči, koje je zabeležio Isaija, prirodna je posledica prethodno rečenog: „Ako hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše.” (Isaija 1:19, 20).
Na osnovu ovog teksta lako možemo videti i praktične kriterijume u raspoznavanju dobra i zla. Dobar je onaj koji čini dobro, ili se bar trudi da ga čini, iako se desi da povremeno greši. Ako tako ne radi, ne vredi ništa to što se predstavlja dobrim, što pokušava da se ogrne obličjem pobožnosti, što glumi dobrotu, čineći neke stvari koje većina prihvata. Ako nema dobrih pobuda, izraženih u poštenom životu, svi ostali postupci su samo pretvaranje.
Bog je, u kontekstu službe Njemu, Izrailjcima dao uputstvo za razlikovanje ispravnog i pogrešnog, uputstvo koje jeste specifično, ali koje možemo i uopšteno da primenimo: „Proroka ću im podignuti između braće njihove, kao što si ti, i metnuću riječi svoje u usta njegova, i kazivaće im sve što mu zapovjedim. A ko god ne bi poslušao riječi mojih, koje će govoriti u moje ime, od toga ću ja tražiti. Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u moje ime što mu ja ne zapovijedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, taki prorok da se pogubi. Ako li rečeš u srcu svojem: kako ćemo poznati riječ koje nije Gospod rekao? Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je riječ koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.” (5. Mojsijeva 18:18-22).
Ne ulazeći u sve detalje teksta, izvući ćemo, krajnje uopšteno, jednostavan i jasan princip koji ovde postoji. Ako se ono što neko priča i predviđa ne dešava u praksi, očigledno je da postoji problem. Nesklad između zastupanih ideja i prakse jedan je od najboljih pokazatelja da nešto nije u redu. Ili ideja ne valja, jer je realnost demantuje, ili onaj koji zastupa ideju nije taj za koga se predstavlja.
Ovo je polje na kojem religija ima veliki problem. Zastupnici njenih ideja veoma često se ne drže principa koje promovišu pa se, zajedno s njihovom pogrešnom praksom, odbacuju i ideje koje su nosili, iako u njima ne mora da bude ništa loše.
I sam Hristos je koristio princip neusklađenosti dela s rečima, kao pokazatelj prepoznavanja ispravnog i pogrešnog. Hristos prvo kaže: „Čuvajte se od lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi.” (Matej 7:15). Ovakva izjava je veoma značajna, budući da govori da prevara može da dođe i iznutra. Verske zajednice su sklone tome da proglase da su njihove organizacije vođene Bogom, čime se stvara utisak da je nemoguće da prevara dođe iz sopstvenih redova. Ove čuvene Hristove reči u potpunosti demantuju takav stav.
Iz te rečenice je očigledno da neko dolazi lažno se predstavljajući, prikazujući sebe, svesno ili nesvesno, kao bezazlenog, dok u pozadini stoji opaka priroda. Zbog toga Hristos ukazuje na način kako da se raspoznaju ovakvi slučajevi. Ali i pre nego što se pozabavimo rečima koje slede, iz već rečenog je jasno da ono što izgleda bezazleno ne mora stvarno i da bude takvo. Spoljašnja uglađenost, mir, blagost i strpljenje mogu da budu savršena maska za prikrivanje zla. Samim tim, prikriveno zlo je mnogo opasnije od otvorenog, jer se teže raspoznaje, a može čak da deluje i primamljivo.
Hristos nastavlja: „Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.” (Matej 7:16-20).
Na isti način kao što se po rodovima prepoznaje da li je drvo dobro ili nije, čovek se prepoznaje po svom ponašanju i načinu života, ali ne samo po spoljašnjim atributima, nego po tome šta njegov život suštinski donosi. Tokom Drugog svetskog rata među nacistima je bilo mnogo ljudi kulturnog i uglađenog ponašanja, ali takvim ponašanjem nikoga sa strane nisu mogli da ubede da nisu krvoloci, jer su njihova dela svedočila o tome ko su oni zapravo. Uzalud ovčije odelo kada rodovi svedoče o grabljivim vucima.
Problem, naravno, nastaje kada ne poznajemo dovoljno nečiji život ili njegova dela nisu tako drastična da bismo na osnovu njih mogli nedvosmisleno da kažemo da li se iza njih krije dobro ili zlo. U tu svrhu možemo da koristimo metod prepoznavanja, koji na prvi pogled izgleda suprotan onome do sada iznesenom.
Kriterijum usklađenosti reči s delima
U osamnaestom poglavlju Pete knjige Mojsijeve čitali smo o kriterijumu koji je Bog dao za raspoznavanje lažnih proroka, koji prorokuju u Njegovo ime, ali se ne obistinjuje ono što su predskazali. U istoj ovoj knjizi nalazimo i uputstva kako da prepoznamo laž kada se ispuni ono što su lažni proroci predvideli.
„Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje.” (5. Mojsijeva 13:1-3). Ovo je sada malo komplikovanije od prethodnog slučaja. Kada neko da predviđanja koja se ne ispune, nije teško shvatiti da njegova priča, kako to znamo da kažemo, ne drži vodu. Ali kada se predviđanja ispune, mora postojati nešto na osnovu čega ćemo moći da zaključimo da li je to što nam se predstavlja ispravno ili pogrešno. Drugim rečima, potrebno je da postoje informacije koje unapred znamo, kako bismo mogli da ispitamo o čemu je reč.
Takva informacija u ovom prethodnom primeru je da postoji jedan Bog. Ako možemo da se oslonimo na neke informacije kao sigurne, na osnovu njih možemo da prozremo čak i one slučajeve koji potencijalno mogu da nas zavedu. Pouzdane informacije su velika prednost u traganju za ispravnim i istinitim. S druge strane, ovde se posredno nameće da čovek veoma pažljivo treba da se odnosi prema tvrdnjama i stavovima koje prihvata kao pouzdane. Ugrađivanjem nepouzdanih cigala u našu građevinu rizikujemo da se cela kuća sruši kada naiđe nevreme.
Princip usklađenosti dela s rečima nije suprotnost od principa usklađenosti reči s delima, nego ga dopunjava tamo gde ovaj drugi nije primenjiv. Ovo takođe znači da dobro nije samo ono što neposredno ne ugrožava druge, nego mora da bude i ono što se drži istine. Čovek može da bude sasvim korektan prema drugim ljudima, ali da u nekim aspektima života prihvata i primenjuje pogrešne stvari. Ako, recimo, nezdravo živi i hvali nezdravu hranu koju jede, on zapravo, osim što sam sebi škodi, utiče i na druge, zagovaranjem određenog sistema vrednosti. Pod njegovim uticajem, nekome sa strane to može da se učini primamljivim pa da prihvati njegov način života. Ako se ovaj drugi čovek na kraju razboli ili umre zbog nezdravog života, naravno da prvi snosi odgovornost, jer ga je zaveo.
Ovo posebno dolazi do izražaja u religijskim okvirima. Uticati na nekoga da izabere pogrešan put znači uskratiti ga za večni život. Drugim rečima, biti dobar ne podrazumeva samo direktno ne ugrožavati druge, nego i živeti po istini, koliko nam je ona dostupna. U najboljem slučaju, sve ostalo je nemar, koji nikako ne možemo da svrstamo u dobro.
Bez obzira što je prorok učinio čudo, ne treba ga slediti i slušati ako zagovara ono što se suproti nečemu što dotle sa sigurnošću znamo. Na sličan način govori apostol Pavle na početku Galatima poslanice, pošto je rekao da su vernici tog kraja počeli da se odvraćaju na neko drugo jevanđelje: „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što prije rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!” (Galatima 1:8, 9).
I bez neke posebne analize može se videti da Pavle govori da istina ne može sama sebi da bude suprotstavljena. On im indirektno kaže da se drže onoga za čim su krenuli. Ako je ideja koju su počeli da slede istinita, onda ona ne može da se menja, jer se ni istina ne menja. Ukoliko u onome što oni sada rade postoji protivrečnost u odnosu na ono što su prvobitno čuli, znači da je netačna ili prvobitna ili naknadna ideja. Ali pošto druga ideja počiva na prvoj i bez nje je bezvredna, jasno je da ona ne može biti istinita. Drugim rečima, ako je prva ideja pogrešna, i ova druga mora biti pogrešna, jer se zasniva na njoj, a ako je prva ideja tačna, onda je opet druga pogrešna, jer se suprotstavlja prvoj.
Koliko je Pavle smatrao da je ovo od izuzetne važnosti pokazuje i činjenica da praktično identičnu rečenicu ponavlja dva puta zaredom, da slučajno nekome ne bi promaklo ono što je ovde rekao. Osim toga, on naglašava da niko ne može da promeni prvobitnu informaciju, a da ne navuče na sebe prokletstvo. Takvu tvrdnju pojačava rečima da to nije u vlasti čak ni anđela, kao ni njih, koji im o tome pričaju. Prema tome, Pavle je dao zeleno svetlo da čak i njegove sopstvene reči proveravamo u svetlu Jevanđelja koje je dotle objavljeno. Sve što on govori i piše mora da se slaže s prethodno objavljenim saznanjima. Njegova priča mora da se poklapa s apostolskom, apostolska s Hristovom, Hristova sa starozavetnom – na kojoj se i zasnivala vera svih njih.
Čovek treba da prihvati činjenicu da ima mnogo toga što ne zna, a što ukazuje na to da treba da bude otvoren prema novim idejama. Međutim, prihvatanje novih saznanja može da bude klizav teren. Ukoliko nemamo sve potrebne informacije ili su informacije na kojima gradimo svoje stavove pogrešne, najverovatnije nećemo moći dobro da se postavimo prema novim saznanjima koja nam se predstavljaju.
Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo ni da su nam prvobitno izgrađeni stavovi ispravni. Ono što nam je zapravo potrebno je spoljašnji kriterijum, kriterijum za koji možemo da znamo da je pouzdan, a na osnovu kojeg ćemo moći da merimo sve drugo. Izvor takvog kriterijuma mora biti nepristrasan i istinit. Vernici taj kriterijum nalaze u Pismu, za koje smatraju da je, iako pisano od strane ljudi, u stvari Božija reč.
Naravno da ni ovo ne bi trebalo da uzimamo zdravo za gotovo. Nažalost, dokazivanje da li je Biblija knjiga koja nam daje pouzdane informacije, uveliko prevazilazi okvire ovog inače dugačkog teksta. To je nauka o kojoj su napisane mnoge knjige, a bilo bi dobro da se svako ko se odlučuje da je prihvati ili joj oponira nepristrasno obavesti o argumentima za i protiv njene pouzdanosti.
Pouzdano merilo
Koliko bi bilo logično da postoji Bog, koji govori da s ljudima nešto nije u redu i da će mnogi zbog toga propasti, a da ih je ostavio prepuštene ljudskim filozofijama, tekućim trendovima i nepouzdanoj ličnoj proceni? Ako ne postoji sigurno merilo koje dolazi od apsolutnog autoriteta, mi smo, s aspekta večnog spasenja, prepušteni sebi i drugima. A znajući koliko različitih ideologija i mišljenja postoji, naći pravi put bilo bi gotovo nemoguće.
Na sličan način, u Rimljanima poslanici, piše i Pavle. Pošto je prethodno govorio o načinu kako se čovek spasava, on se poziva na Pismo i na to kakvu ulogu ono ima. „Jer pismo govori: koji ga god vjeruje neće se postidjeti. Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je on Bog sviju, i bogat za sve koji ga prizivlju. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se. Kako će dakle prizvati koga ne vjerovaše? A kako će vjerovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika? A kako će propovijedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: kako su krasne noge onijeh koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro! Ali svi ne poslušaše jevanđelja: jer Isaija govori: Gospode! ko vjerova našemu propovijedanju? Tako dakle vjera biva od propovijedanja, a propovijedanje riječju Božijom.” (Rimljanima 10:11-17).
Pavle u ovom odlomku prvo govori da, iako je Pismo dato preko jednog naroda, ono važi za sve ljude i da se niko neće postideti, ako se na Boga osloni. Ali, kako neko da se oslanja na Boga, kojem dotle ne veruje niti za Njega zna? Dakle, da bi poverovao, mora prvo da čuje za Njega. A da bi čuo neko to mora da mu kaže. A da bi mu ovaj drugi to rekao, on mora da pronađe onoga kome treba da prenese tu vest o spasenju. Zbog toga Pavle zaključuje da bez prenošenja informacija o Bogu – propovedanja – ne možemo ni da očekujemo da ljudi veruju Bogu za kojeg ne znaju ni da postoji.
A onaj koji propoveda, ne treba da ide i da priča svoje lične utiske i razmišljanja o Bogu, nego da prenosi one objave koje je sam dobio od Boga, iz Njegove reči. Biblija, koju još nazivamo Božija reč, ujedno je merilo kojim možemo da procenimo i samog nosioca propovedanja koji nam govori o Bogu. Ovo merilo je, bar u današnje vreme, u štampanom ili elektronskom obliku, dostupno gotovo svakom čoveku i niko ne mora da bude obmanut.
Već ranije smo, u poslanici upućenoj Timotiju, citirali Pavlove reči da postoje ljudi koji će napredovati varajući druge, ali ujedno i varajući sebe. Odmah nakon tih reči Pavle upućuje Timotija na to čega treba da se drži i šta je pouzdano merilo na koje se slobodno može osloniti.
„Ali ti stoj u tome što si naučio i što ti je povjereno, znajući od koga si se naučio, i budući da iz malena umiješ sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenije u Hrista Isusa. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen.” (2. Timotiju 3:14-17).
Dakle, Pavle Timotija upućuje na Pisma, tj. na ono što su oni od Biblije tada imali – na Stari zavet. Tvrdi da je sve to od Boga, što znači da je pouzdano i relevantno. A svrha te Božije objave, osim što čoveka treba da uputi na spasenje, što je ujedno i najvažnije, jeste i da pomogne čoveku da donosi svakodnevne izbore u životu, poučava ga u svemu što je ispravno, priprema za činjenje svakog dobra – jednostavno, da vodi čoveka do savršenstva za koje je stvoren.
Međutim, postoji i mogućnost da se Biblija pogrešno shvati. Da bi bilo ovako široko primenjivo, Pismo je tako napisano da ne primorava ljude, kojima do istine nije stalo, da prihvate ono što ne žele.
U pogledu otkrivenja koja su njemu data, nakon što je ustvrdio da ne razume ono što je čuo, Bog se obraća proroku Danilu: „A on reče: idi Danilo, jer su zatvorene i zapečaćene ove riječi do pošljednjega vremena. Mnogi će se očistiti, ubijeliti i okušati; a bezbožnici će raditi bezbožno, niti će koji bezbožnik razumjeti; ali će razumni razumjeti.” (Danilo 12:9, 10).
Onaj ko ne teži za dobrom i istinom prilagodiće informacije koje dobija svojim željama. U jednoj od diskusija koje je imao s Jevrejima Hristos je rekao: „Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život vječni; i ona svjedoče za mene. I nećete da dođete k meni da imate život. Ja ne primam slave od ljudi. Nego vas poznajem da ljubavi Božije nemate u sebi. Ja dođoh u ime oca svojega i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti. Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite? Ne mislite da ću vas tužiti ocu; ima koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate. Jer da ste vjerovali Mojsiju tako biste vjerovali i meni; jer on pisa za mene. A kad njegovijem pismima ne vjerujete kako ćete vjerovati mojijem riječima?” (Jovan 5:39-47).
Hristos ovde ističe nekoliko veoma značajnih stvari. Prvo, On kaže da ovi ljudi čitaju Pismo i misle da im ide u prilog ono što u njemu piše, ali da su načinom svog života udaljeni od obećanja koja su u njemu zapisana. Onda tvrdi da nemaju pravu, Božiju ljubav u sebi, što je očigledno razlog da na pogrešan način razumeju dobre informacije koje su im date. Budući da im je važnije šta drugi ljudi misle o njima od toga šta misli Bog, oni i svoje stavove tome prilagođavaju. Zbog toga, ne samo da ne razumeju dobro ono što čitaju, nego se kao posledica javlja da nemaju vere, jer ne veruju Božijem prosuđivanju, nego ljudskom. Na kraju im kaže da, uzdajući se u Božiju reč – jer je Mojsije samo prenosio Božije stavove, a ne svoje – ne razumeju Božiju reč. Ono što se u praksi dešava oni nisu u stanju da prepoznaju, jer su prilagodili njena značenja svojim željama i ljudskim pričama. Iz Hristovih reči, dakle, sledi jasan zaključak da se istina u rukama neiskrenih izobličava u laž.
Imati pristup pravim informacijima znači imati moć. U današnje vreme to je verovatno jasnije nego ikada u istoriji. Ali svrha pravih informacija nije samo znati ili moći drugog nadgovoriti. Potrebno je te informacije primeniti u životu. Bez toga, one su samo osuda onoga ko je znao šta je ispravno i dobro, ali nije želeo da živi u skladu s tim.
U Knjizi propovednikovoj Solomun piše o prolaznosti, beznađu i smislu života u uslovima u kojima živimo. Na kraju knjige zaključuje: „Glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovijesti njegove drži, jer to je sve čovjeku. Jer će svako djelo Bog iznijeti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.” (Propovednik 12:13, 14).
Dakle, kako kaže onaj koji je dobio mudrost od Boga, najvažnije je poštovati i slušati Bog, jer ništa bolje od toga nema za čoveka. Bog je nas stvorio, najbolje nas poznaje, za Njega nema tajni, a želi nam dobro. Ne postoje razumni razlozi da svoje mišljenje uzdignemo iznad Njegovog. Ljubav prema lošim stvarima je ono što nas sprečava da Ga sledimo po Njegovim uputstvima.
Solomun dodatno daje i razlog zašto bi Boga trebalo da sledimo. Neće nam se suditi po ubeđenjima ili znanju, nego po tome šta smo činili. Od naših dela, koja pred Bogom ne možemo da sakrijemo, zavisiće naša večna sudbina. Ukoliko nemamo nameru da ih popravimo, ne možemo ni da očekujemo dobar rezultat na kraju. Uputstva su data da bi se primenila, a ne da bismo se njima pred drugima kitili.
U svetu u kome živimo nije uvek lako razlikovati šta je ispravno, a šta pogrešno. Međutim, Bog nam je dao informacije, kako ne bismo zalutali. Mnogi će reći da ni one nisu baš razumljive, ali teško da bi se Bog s tim složio: „Jer zapovijest ova koju ti ja zapovijedam danas niti je visoko ni daleko od tebe; nije na nebu, da rečeš: ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? Nego ti je vrlo blizu ova riječ, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio. Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo.” (5. Mojsijeva 30:11-15).
U nas je ugrađen osećaj za razlikovanje dobra i zla. Kada se pred nas iznesu prava saznanja mi ih instinktivno prepoznajemo, ali možemo da ih prihvatimo ili odbacimo iz raznih razloga. Kako se prema njima odredimo uticaće na to da li ćemo biti živi ili mrtvi. Sve to što Bog očekuje nije nesaznatljivo, nedokučivo i neprimenjivo, inače se to od nas ne bi ni očekivalo.
Sva priča u pogledu dobra i zla, njihovog raspoznavanja i primene može da se svede na krajnje jednostavne stvari, a možemo da ih izrazimo jednom jedinom rečenicom, zapisanom u Knjizi proroka Miheja: „Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim?” (Mihej 6:8).