Samim tim što su sveštenici osobe koje obavljaju službu Bogu, njihovo pominjanje je veoma zastupljeno u Svetom pismu. Bez obzira što njihovu službu verovatno uzimamo zdravo za gotovo, opravdano je zapitati se zbog čega je uopšte Bog uspostavio sveštenstvo. Zašto je odvojio određenu grupu ljudi za službu? Jesu li oni neka elitna skupina s posebnim privilegijama? Da li su to Božiji miljenici, oni bez kojih Bog ne može ili je njihova uloga da nam ukažu na nešto što ne možemo sami razumeti?
Od načina kako doživljavamo svrhu sveštenstva, čak i ako o tome nismo posebno razmišljali, zavisi i naša predstava o Bogu, pa čak i shvatanje naše uloge u svetu koji je On stvorio. Mnogi su Boga odbacili upravo zbog nedoličnog ponašanja sveštenstva, koje smatraju Njemu najbližim, a samim tim i najodgovornijim – naročito kada se korupcija u njihovim redovima sakriva i zataškava. Kakav je to Bog koji od običnog čoveka očekuje pravedan život, a okreće glavu od greha „u svojoj kući”? Takođe, stav prema sveštenstvu ide ruku pod ruku s izgrađivanjem stava kakav naš odnos s Bogom treba da bude – crkvenocentričan ili životocentričan (da li se težište stavlja na crkveni život i obrede ili sopstveni praktičan život).
Ko zna koliko sve povezanosti bismo mogli da uočimo kada bismo razmatrali kako vernici, ali i oni koji to nisu, doživljavaju sveštenstvo i kako to deluje na odnos koji imaju prema Bogu i religiji. S obzirom na takav uticaj stava prema sveštenicima, očigledno je da ovo pitanje zavređuje da ga razmotrimo.
Budući da postoji velika zastupljenost sveštenika u Bibliji, posebno u spisima Starog zaveta, može se ispostaviti da je tema preobimnom. Zbog toga je ideja da se ona izloži u najmanje dva teksta, od kojih bi prvi govorio o razlogu zašto je Bog odvojio određenu grupu ljudi za službu i šta to predstavlja, a drugi bi težište stavio na njihovu praktičnu ulogu i naš odnos prema njima.
Prvosveštenik
Možda će zvučati čudno, ali na samom početku treba naglasiti da se ovaj tekst neće baviti prvosveštenikom. Iako je on centralna figura celog svešteničkog sistema, priča o prvosvešteniku je tema za sebe. Osim toga, Biblija se u novozavetnim spisima veoma jasno određuje prema značenju prvosveštenika.
Prema tome, trebalo bi da je uloga prvosveštenika lako shvatljiva, tj. da se ona podrazumeva, dok se takav stav ujedno može koristiti kao kamen temeljac i kao osnova za dalje razvijanje teme o sveštenstvu.
Veliki deo Jevrejima poslanice bavi se pitanjem prvosveštenika. Zbog toga je najlakše koristiti tekstove upravo iz ove knjige, jer u njoj postoji mnoštvo tekstova koji veoma direktno govore o biblijskoj ulozi prvosveštenika.
Nakon što se na početku poslanice govori o tome ko je i odakle je Isus, ovaj uvod se na kraju drugog poglavlja usmerava prema prvosvešteniku. Prvo se kaže šta je Hristos učinio za nas: „Budući pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola; i da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.” (Jevrejima 2:14, 15).
Hristos je, dakle, živeći kao čovek, delio sudbinu drugih ljudi i na kraju bio ubijen, da bi nas svojom smrću izbavio od najvećeg problema koji je greh proizveo – od smrti. Mnogi vernici od ovoga dalje i ne razmišljaju. Međutim, ovo Pavlu služi tek kao osnova za dalje razrađivanje Hristove uloge i povezivanje svega toga s kompletnim uređenjem starozavetne službe Bogu.
„Zato bješe dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i vjeran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grijehe narodne. Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.” (Jevrejima 2:17, 18). Da bi mogao da izbavi grešnike i bude prvosveštenik, Isus je bio obavezan da živi životom običnog čoveka.
„Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte poslanika i vladiku, kojega mi priznajemo, Isusa Hrista, koji je vjeran onome koji ga stvori, kao i Mojsije u svemu domu njegovu. Jer ovaj posta toliko dostojan veće časti od Mojsija, koliko veću od doma čast ima onaj koji ga je načinio.” (Jevrejima 3:1-3). Reč vladika u našem prevodu je zapravo prvosveštenik u grčkom jeziku. Ali i bez toga je iz konteksta jasno da se misli na Hristovo prvosveštenstvo, jer je to direktni nastavak na prethodno citirani tekst (18. stih je poslednji u drugom poglavlju).
Ovde nas pisac poslanice uvodi u jedan sasvim novi svet. Postoji jedan drugi (Božiji) dom, veći od onoga koji je stvorio Mojsije. Za razliku od zemaljskog hrama, tamo je prvosveštenik Hristos. Pošto se Isus nakon vaskrsenja vazneo na nebo, tj. otišao Bogu, nije teško indirektno zaključiti da postoji nebeski hram, kojem je tvorac Bog. Već ovo, samo po sebi, dovoljno govori o svrsi i značenju starozavetnog sistema služenja Bogu.
Iako je već očigledno da prvosveštenik predstavlja Hrista, možemo citirati još jedan tekst iz ove poslanice, koji osim što Isusa naziva prvosveštenikom, dodaje još neke elemente značajne za Njegovu ulogu: „Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim grijeha. Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć.” (Jevrejima 4:14-16).
Za Isusa, našeg prvosveštenika, nebo nije nepoznanica, tj. saopštava nam se da se On nalazi u nebeskom okruženju. Lično je iskusio teškoće i iskušenja ljudi pod grehom, uključujući i smrt, ali, za razliku od nas, nikada nije podlegao grehu. Njegovo lično iskustvo nam govori da On veoma dobro razume šta prolazimo na ovom svetu, jer je slične situacije i sam doživljavao. Njegova lična postojanost pred iskušenjima greha ukazuje nam da On zna kako se taj problem nadvladava. Njegovim životom imamo pravo da se obratimo Bogu za pomoć, imamo saosećanje za stanje u kojem se nalazimo i imamo rešenje kako da greh pobedimo.
Zbog svega toga je On idealna spona između Boga i ljudi, karika koja pokušava da, obnavljanjem prvobitne ljudske prirode, ponovo uspostavi narušeni odnos između čoveka i Boga.
Odnos starozavetne i novozavetne slike o sveštenstvu
Ako sve ljude na svetu pokušamo da svrstamo u kategorije u skladu s tim u kakvom su odnosu prema Bogu, u starozavetno vreme bismo dobili pet skupina: prvosveštenik, sveštenici, leviti, ostali Božiji narod i neznabošci. Prvosveštenik je imao neke obaveze i nadležnosti koje su se razlikovale od svih ostalih grupacija i bio je samo jedan u datom trenutku. Sveštenici su bili oni koji su obavljali veliki deo obredne službe i jedini, pored prvosveštenika, koji su mogli da uđu i služe u hramu Leviti su vršili pomoćne poslove koji su bili neophodni za službu Bogu. Božiji narod je tada bio ceo Izrailj, a neznabošci su bili svi ostali narodi.
Logično je da bi slična struktura trebalo da postoji i u novazavetno vreme, jer zbog čega bi inače Bog prvobitno pravio ustrojstvo koje ničemu nije služilo – ni praktično ni simbolički. Ako pokušamo da one starozavetne kategorije preslikamo na ono što se dešava u vremenu apostola, dolazimo do problema. Lako je odrediti da je prvosveštenik Hristos, pošto nam je to, kako smo videli iz Jevrejima poslanice, nedvosmisleno rečeno. Nije teško shvatiti ni da Božiji narod sada predstavljaju svi vernici, a neznabošce opet predstavljaju svi ostali koji ne veruju u pravog Boga. Ali ko su sveštenici i leviti?
Jedina služba Bogu koju možemo da primetimo u Novom zavetu, a koje su se prihvatili neki od vernika, bilo je propovedanje Jevanđelja. Možda bismo na njih mogli da primenimo jednu od one dve kategorije sveštenika i levita, ali ne obe odjednom.
Neko bi se mogao setiti događaja iz 6. poglavlja Dela apostolskih i ponuditi ga kao rešenje: „A u ove dane, kad se umnožiše učenici, podigoše Grci viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se dijeljaše hrana svaki dan. Onda dvanaestorica dozvavši mnoštvo učenika, rekoše: nije prilično nama da ostavimo riječ Božiju pa da služimo oko trpeza. Nađite dakle, braćo, među sobom sedam poštenijeh ljudi, punijeh Duha svetoga i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovijem poslom. A mi ćemo u molitvi i u službi riječi ostati.” (Dela 6:1-4).
Na prvi pogled bi moglo da izgleda da oni koji su „u službi reči” predstavljaju sveštenike, a oni koji su postavljeni za poslove deljenja hrane (a verovatno i još neke druge) levite. Međutim, i samo propovedanje je, osim indirektno, teško povezati sa službom u hramu, a poštenu raspodelu hrane ne možemo nikako. To je stvar običnog života, koji, naravno, takođe treba da bude uređen. Ova raspodela poslova zapravo najviše podseća na događaj iz Druge knjige Mojsijeve, kada je Jotor savetovao Mojsija da rasporedi teret donošenja odluka u vezi sa svakodnevnim stvarima i na druge . Ali sve to nije imalo nikakve veze sa službom u hramu, sveštenicima i levitima.
Problem oko nalaženja nedostajuće kategorije još se usložnjava kada vidimo da Petar na sve vernike primenjuje izraz carsko sveštenstvo . To je dodatna komplikacija, jer u starozavetnom sistemu službe Bogu bilo bi banalno poistovetiti svakog pripadnika Božijeg naroda sa sveštenicima. O ovom stihu će biti više reči nešto kasnije.
Pored svega toga, postoji i nezgoda s upotrebom reči sveštenik u Novom zavetu. Osim u jevanđeljima, Delima apostolskim i Jevrejima poslanici, reči sveštenik i sveštenstvo pojavljuju se svega 5 puta – 2 puta u Prvoj Petrovoj poslanici i 3 puta u Otkrivenju. U četiri jevanđelja i Delima apostolskim reči povezane sa sveštenikom se uvek odnose na sveštenike iz judejskog obrednog sistema, osim što se u jednom slučaju primenjuje na mnogobožačkog Zevsovog (kod nas prevedeno Jupiterovog) sveštenika U Jevrejima poslanici svako mesto gde se nalazi reč koja deli koren s rečju sveštenik je u službi Hristove prvosvešteničke uloge. Nemamo ni jedno jedino mesto u celom Novom zavetu gde se reč sveštenik odnosi na određenog pojedinca u novozavetnom uređenju među vernicima.
Sama ta činjenica dovoljna je da se zapitamo šta bi to trebalo da predstavljaju sveštenici. A kada postoji dilema najbolje je da pokušamo da dođemo do odgovora gledajući na osnovnu funkciju. Najvažnija odlika sveštenika je bila služba u hramu i niko drugi nije imao tu mogućnost. Prema tome, hram bi trebalo da bude naš ključ za razumevanje svešteničke uloge.
Šta hram predstavlja
Hram je, dakle, mesto koje definiše ulogu sveštenika. Ako ispravno shvatimo ulogu hrama, mnogo lakše ćemo shvatiti i značenje i mesto sveštenika u novozavetnoj slici. Iz onog kratkog dela u kojem smo govorili o prvosvešteniku već bi trebalo da bude jasno šta hram predstavlja. Ali da se ipak time još malo pozabavimo.
Razmotrićemo najpre jedan događaj koji se desio Hristu i Njegovim učenicima: „U to vrijeme iđaše Isus u subotu kroz usjeve: a učenici njegovi ogladnješe, i počeše trgati klasje, i jesti. A fariseji vidjevši to rekoše mu: gle, učenici tvoji čine što ne valja činiti u subotu. A on reče im: nijeste li čitali što učini David kad ogladnje, on i koji bijahu s njim? Kako uđe u kuću Božiju, i hljebove postavljene pojede, kojijeh nije valjalo jesti njemu ni onima što su bili s njim, nego samijem sveštenicima.” (Matej 12:1-4).
Na koji način Hristos brani postupak svojih učenika? Tako što odobrava Davidovo uzimanje hlebova iz hrama, hlebova koji su bili namenjeni samo sveštenicima. Kada Hristos ne bi odobravao ono što je David uradio, ne bi to mogao ni da koristi kao argument za odbranu trganja klasja svojih učenika na šabat. Kako to Hristos može da odobrava nešto što Bog kaže da se radi drugačije?
Ako Hristos odobrava nešto što je nasuprot Božijeg uputstva, to onda znači da On uputstvo ne smatra suštinskim, nego simboličnim. Kada bi taj Božiji nalog bio od suštinskog značaja, tj. kada bi sam sebi bio svrha, onda bi bio greh Davidu dati hlebove, a takođe i pogrešno tako nešto pravdati.
Da pokušamo ovu logiku da objasnimo preko očiglednijih zapovesti. Recimo, zapovesti ne ubij ili ne čini preljube su veoma jasne. Ubistvo i preljuba su zlo sami po sebi i te zapovesti nisu date da bi prenele neku drugu, skrivenu poruku. Ako poruka i postoji, ona je u drugom planu. Žrtveni sistem je, međutim, drugačiji. Apostol Pavle piše da „krv junčija i jarčija ne može uzeti grijeha” (Jevrejima 10:4). Asaf u jednom od svojih psalama piše o Božijem stavu: „Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiljena i sve što je u njoj. Zar ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj višnjemu zavjete svoje. Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.” (Psalmi 50:12-15). Ako krv životinja ne može da nas oslobodi od greha i Bogu nisu neophodne žrtve, zašto se onda one kolju za greh? Žrtve su samo predslika nečega što Bog pokušava da nam saopšti. On u realnosti želi drugačiju vrstu žrtava, kako to piše Asaf, želi jedan dobar odnos čoveka s Njim.
Drugim rečima, Hristos ne odbacuje Božije uputstvo, nego uspostavlja kriterijum prioriteta. Zbog hlebova datih Davidu neće Bog ostati zakinut, jer su već postavljeni novi, a ni sveštenici ne bi bili ugroženi jednim davanjem hlebova, ali bi David i ljudi koji su bili s njim ostali gladni da ih nisu dobili. Sličnu logiku možemo da primenimo za postupak trganja klasja šabatom. Smisao šabata nije u odsustvu bilo koje aktivnosti. To ne samo da nije moguće, nego bi takav pokušaj – bukvalno se uzdržati od svake radnje – bio daleko veći napor od samog rada.
S obzirom na ovakav Hristov stav, a budući da su hlebovi povezani sa svešteničkom službom u hramu, opravdano je postaviti pitanje da li je i ta služba simbolična. Smisao obrednog sistema nije u tome kako poređati raskomadane delove tela životinja na oltar, na koju stranu poprskati krvlju ili šta raditi s pepelom žrtava koji ostane, pa da nas zbog odsustva svrhovitosti Bog lovi u greškama i kažnjava kada zaboravimo tačan redosled radnji. Jedini smisao insistiranja na takvim radnjama je da Bog, kroz njih, želi nešto važno da nam saopšti.
Ne ide samo ovakva logika u prilog činjenici da je zemaljski hram simbol koji predstavlja nebeski hram. Iz same prvosvešteničke uloge možemo da zaključimo isto. Ako je prvosveštenik, kao najdominantnija figura svešteničkog sistema, predslika Hrista, onda su i ostali sveštenici, kao i hram u kojem on služi, simboli.
Uostalom, imamo i stihove koji nedvosmisleno govore o postojanju nebeskog hrama i njegovoj vezi sa zemaljskim. Nakon obnove službe u hramu i slavljenja Pashe u vreme cara Jezekije, stih koji završava opis tog praznovanja glasi: „Potom ustaše sveštenici i Leviti i blagosloviše narod; i uslišen bi glas njihov, i molitva njihova dođe u stan svetinje Gospodnje na nebo.” (2. Dnevnika 30:27). Pisac ovih redova saopštava nam da je Bog čuo njihovu molitvu tako što je ona otišla ne u zemaljsku, nego u nebesku svetinju. Time se pokazuje gde je Bog i gde je istinska svetinja.
David u jednom od svojih psalama piše: „Gospod je u svetom dvoru svom, prijesto je Gospodnji na nebesima; oči njegove gledaju; vjeđe njegove ispituju sinove čovječije.” (Psalmi 11:4). U hebrejskom tekstu ista reč se koristi za dvor i hram, pa je način prevoda praktično stvar izbora. Drugim rečima, Bogu nije potreban neki hram u kojem će se vršiti neke čudne radnje da bi Ga obožavali, nego je to jednostavno mesto Njegovog prebivanja i stolovanja. Kao što zemaljski vladari imaju svoje dvorove, tako ima i vladar Univerzuma. Razlika između dvora i hrama dolazi iz našeg poimanja religije, a ne zato što je to u Bibliji, bar kada je u pitanju pravi Bog, nešto različito.
Verovatno najbolji stihovi po ovom pitanju se nalaze na početku 8. poglavlja Jevrejima poslanice: „A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takovoga poglavara svešteničkoga koji sjede s desne strane prijestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovjek. Jer se svaki poglavar sveštenički postavlja da prinosi dare i žrtve; zato valja da i ovaj što ima što će prinijeti. Jer da je na zemlji, ne bi bio sveštenik, kad imaju sveštenici koji prinose dare po zakonu, koji služe obličju i sjenu nebeskijeh stvari, kao što bi rečeno Mojsiju kad šćaše skiniju da načini: gledaj, reče, da načiniš sve po prilici koja ti je pokazana na gori.” (Jevrejima 8:1-5).
Pavle u ovim stihovima otvoreno govori da postoji pravi Šator od sastanka (istinita skinija). Drugim rečima, ovaj na Zemlji nije pravi. On je zapravo samo senka i obličje nebeskog i načinjen je po slici koju je Mojsije dobio od Boga na Sinajskoj gori. Sada izvan svake sumnje možemo da kažemo da je zemaljski hram slika nebeskog okruženja, mesta Božijeg dvora, gde On sam sedi na prestolu.
Trebalo bi da je jasno i zašto je Bog uopšte zahtevao da se napravi zemaljski hram, koji nije mogao da izbavi čoveka i oslobodi ga krivce od greha. Bog je radio s onim što je imao tog trenutka. Nije bilo Interneta da se sve jasno i potanko objasni. Knjige nisu bile masovno štampane. Zbog toga je Bog izabrao jedan narod, uspostavio službu među njima i preko nje na simboličan način propovedao. Možda je i bio malo rigorozniji u zahtevima da se ova simbolična slika poštuje, ali to je zato da se nemarom ne bi pokvarila poruka, jer je to bio jedini način njenog prenošenja. Sami simboli zemaljske službe nisu mogli da spasu, ali ono što su oni predstavljali jeste. Na takav način su se oni koji su se iskreno držali te službe, koliko im je njihovo znanje dozvoljavalo, indirektno držali pravog načina u spasenje. A od čoveka se ne može očekivati da da više od onoga što ima.
Pre nego što krenemo dalje iznećemo još par značajnih napomena. Bog je tri puta u Bibliji davao nacrte hrama. Jednom Mojsiju na Sinaju , drugi put Davidu za hram koji je kasnije sagradio Solomun , a treći put Jezekilju u viziji (Knjiga proroka Jezekilja, od 40. poglavlja do kraja knjige). Problem je što postoje različiti detalji u opisu ovih hramova. Ako je zemaljski hram slika nebeskog, zašto bi detalji bili različiti?
Razlog tome je što svaki od ovih nacrta zapravo opisuje procese pred Bogom u različitim periodima spasenja ljudskog roda. Na osnovu čega ovo znamo? Opet idemo u Jevrejima poslanicu. Zanimljivo je da Pavle, kada govori da je zemaljski hram slika nebeskog, koristi sliku Šatora od sastanka, a ne hram koji je sagradio Solomun ili onog koji je opisao Jezekilj. Poslednji opis u Pismu koji je dao Bog je Jezekiljev, ali ga Pavle ne koristi. Jerusalimski hram u koji je Pavle išao je obnovljeni Solomunov hram, koji je kasnije adaptirao Irod. Ipak, Pavle se služi slikom Mojsijevog Šatora od sastanka.
Iz Jevrejima , kao i , već smo mogli da vidimo da Pavle misli na Šator od sastanka, jer pominje Mojsija koji ga je načinio. Takođe, u 9. poglavlju, po sadržaju Kovčega zaveta može se zaključiti da Pavle još uvek misli na prvi nacrt. On opisuje da su u njemu zlatan sud s manom, Aronova palica i zavetne ploče, na kojima je ispisano Deset zapovesti . U Solomunovom hramu u Kovčegu zaveta su samo dve kamene ploče . Jezekilj uopšte ne pominje Kovčeg zaveta.
Doduše, Pavle ovde pravi malu zbrku. On istu reč koristi za šator (kod nas prevođeno kao skinija), kao celu građevinu , a ujedno prvo i drugo odeljenje iste građevine naziva skinijama . To pomalo pravi konfuziju, jer moramo da se pomučimo oko tačnog značenja. Ali za ovo što je nama potrebno to ne predstavlja neki poseban problem, pošto je svakako jasno da je u pitanju Šator od sastanka.
U . poglavlja Pavle govori o prvom i drugom odeljenju Šatora od sastanka, a onda piše: „Ovijem pokazivaše Duh sveti da se još nije otvorio put svetijeh, dokle prva skinija stoji; koja ostade prilika za sadašnje vrijeme, u koje se prinose dari i žrtve, i ne mogu da se svrše po savjesti onoga koji služi” (Jevrejima 9:8, 9).
Šta to znači da prva skinija stoji? Jasno je da to nije fizički, jer Šatora od sastanka odavno nema. Pavle misli da ono što se radi u prvom odeljenju hrama još uvek važi, naravno, u simboličnom, a ne doslovnom smislu. A time što se još uvek primenjuju te simboličke radnje u zemaljskom hramu, Sveti Duh pokazuje da još nije došlo vreme za spasenje. Prema tome, spasenje će doći kada značenje obreda u Šatoru od sastanka prestane, a time se pokazuje i da Šator od sastanka ima svoju vremensku primenu do Hristovog povratka.
Početak narednog stiha takođe ide u prilog ovakvom razmišljanju. Tu se tvrdi da je Šator od sastanka – bez obzira da li ceo ili samo njegov prvi deo – prilika (u grčkom parabola) za sadašnje vreme. Budući da parabolama inače pripisujemo predstave koje simboličnim jezikom ukazuju na stvarnost, Šator od sastanka možemo smatrati simboličnom slikom hrama i procesa koji se sada odvijaju u njemu („prilika za sadašnje vreme”) dok se ne završi s grehom, tj. dok ne dođe spasenje. Značenje svakog od hramova, čije opise je dao Bog, kompleksnije je od ovoga što smo do sada rekli, ali za nas je u ovom tekstu dovoljno da znamo da Šator od sastanka predstavlja nebeski hram u vreme odvijanja greha na Zemlji pa sve do Hristovog dolaska.
Takođe, treba napomenuti da naše često viđenje crkve kao hrama nema biblijsku osnovu, bar ne u religijskom sistemu verovanja u pravog Boga. Za jednog Jevrejina, ne samo iz starozavetnog vremena, nego i iz apostolskog, bilo bi nezamislivo da hram izjednači sa sinagogom. Hram je bio samo jedan, u njemu je Bog odlučio da „namesti svoje ime” . Jedino tamo su mogli da prinose žrtve: „Čuvaj se da ne prinosiš žrtava svojih paljenica na kom god mjestu, koje ugledaš; nego na onom mjestu koje izbere Gospod Bog u jednom od tvojih plemena, ondje prinosi žrtve svoje paljenice, i ondje čini sve što ti zapovijedam.” (5. Mojsijeva 12:13, 14). Obredna služba Bogu se ne odvija na drugom mestu. Kada su dva i po plemena, koja su ostala s druge strane Jordana, podigla oltar, ostala plemena su se skupila da zarate s njima zbog toga. Smirili su se tek kada su im objasnili da je taj oltar za spomen, a ne za žrtve .
Sinagoge su, s druge strane, mesta gde su se ljudi okupljali da slave Boga i mole Mu se. Mogli bismo da ih nazovemo bogomoljama. U njima se nije vršila obredna služba. Zbog toga postoji jasna razlika između njih i hrama, jer im je i svrha drugačija. Posejati hram božanstvu gde stignete je više mnogobožački koncept. Pošto je veliki broj neznabožaca, nejevreja, za kratko vreme, u prvim vekovima prihvatio hrišćanstvo i pošto su živeli u mnogobožačkom okruženju, sigurno su i njihove predstave o religiji, najverovatnije potpuno nesvesno, morale da vrše jak uticaj na novostvorene zajednice vernika.
Kako god bilo, biblijski gledano, u religiji jedinog pravog Boga treba razlikovati hram, kao jedinstvenu građevinu koja ima simboličnu i edukativnu ulogu, od svih ostalih religioznih ustanova ili građevina.
Hram – mesto službe sveštenika
Budući da znamo da zemaljski hram predstavlja sliku Božijeg dvora i prestola, ne bi trebalo da bude teško da shvatimo šta predstavljaju sveštenici. Niko od ljudi ne može da služi na nebeskom dvoru. Anđeli su ti koji tamo prebivaju i služe Bogu, pa je jedino logično da sveštenici predstavljaju upravo njih.
Svet anđela – i svetih i palih – veoma nam je šturo otkriven. Po svoj prilici, samo onoliko koliko je to bilo neophodno. Stoga je teško pričati o detaljima, ali je to prosto rešenje koje se nameće. Svakako, moralo bi da postoji još argumenata koji idu u prilog ovakvom mišljenju.
Sada možemo da razumemo zašto niko ne sme da uđe u hram osim sveštenika. Pošto zemaljski hram predstavlja nebeski, jasno je da nikom od ljudi to i nije moguće. To je još jedan način da nam se saopšti šta predstavlja cela slika.
U ne baš čestim opisima Božije slave i nebeskog prestola, pa samim tim i hrama, vidimo anđele koji su tamo. Na početku svoje knjige Jezekilj vidi, kako to zaključuje na kraju 1. poglavlja, „viđenje slave Božje na očima” (Jezekilj 1:28). Naravno, video je i presto i nekoga ko sedi na njemu . Međutim, veliki deo tog poglavlja odnosi se na opis neka četiri bića, koja kasnije naziva heruvimima . Nad glavama ovih anđela kao da vidi nebo (Jezekilj 1:22), a na nebu presto .
Izgleda pomalo čudno da je Božiji presto nad glavama anđela, ali ovo je poznati motiv da Bog „sedi”, tj. prebiva na heruvimima . Na Kaporetu, poklopcu Kovčega zaveta, načinjeni su heruvimi , a to je upravo mesto gde se Bog javljao , sugerišući tako da je to mesto Njegovog prestola. Zbog Božijeg javljanja nad heruvimima izgledalo je kao da On prebiva na njima. Otuda ovakva terminologija.
Dakle, u ovom Jezekiljevom opisu, imamo nebo, presto i aluziju na Kovčeg zaveta, koji je predmet u zemaljskom hramu. Uz saznanje šta predstavlja zemaljski hram, nije teško spojiti ove slike da shvatimo da tamo, gde su u ovom opisu anđeli, u zemaljskom hramu bi bili sveštenici.
„Godine koje umrije car Ozija vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i izdignutu, i skut mu ispunjavaše crkvu.” (Isaija 6:1). I Isaija je imao priliku da dobije viđenje Božijeg prestola. Šta se tamo dešava? Pošto je video presto i anđele koji slave Božiju svetost, Isaija misli da će umreti budući da je grešan čovek „A jedan od serafima doletje k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kliještima” (Isaija 6:6).
Isaija, dakle, vidi Božiji presto, čega je slika zemaljski hram. Takođe vidi oltar (najverovatnije kadioni, ispred Svetinje nad svetinjama, a ne žrtveni, koji je u tremu, ispred hrama), s kojeg se uzima živ ugljen, da bi se simbolično očistili prorok i njegova usta . Šta će oltar pred Božijim prestolom na nebu? Jasno je da nam se ovako govori, ne zato što pred Božijim prestolom postoji neki oltar, nego u slikama zemaljskog hrama, da bismo te stvari mogli da povežemo. Samo sveštenici imaju ulogu oko oltara u zemaljskom hramu, a ovde je to anđeo.
I apostolu Jovanu su odškrinuta vrata nebeske pozornice, koju on opisuje u svojoj knjizi nazvanoj Otkrivenje. Tamo se, takođe, pojavljuje Božiji presto, kao i anđeli u tom okruženju. Međutim, ne samo da se oni pojavljuju, nego u tim opisima i obavljaju radnje koje bi vršili sveštenici u zemaljskom hramu.
U 4. i 5. poglavlju Otkrivenja opisuju se Božiji presto i dešavanja pred njim. Tu su i neke četiri „životinje”, tj. bolje bi bilo nazvati ih četiri živa bića, jer to nisu životinje, u smislu kako mi koristimo tu reč. Po svoj prilici, ova četiri stvorenja su anđeli, jer njihov opis veoma podseća na opis četiri bića iz Jezekiljeve knjige , koja se nazivaju heruvimima. Osim toga, pominju se i neke dvadeset i četiri nebeske starešine na svojim prestolima.
Nastavak ovog opisa u narednom poglavlju govori o knjizi koja je zapečaćena sa sedam pečata, knjiga koju niko nije dostojan da otvori osim Hrista. Da bi shvatili o kome se radi, iako se sam Hristos ne pominje, koriste se tri starozavetne slike, kako ne bi bilo greške: lav od Judinog kolena, koren Davidov i zaklano jagnje . Knjiga Otkrivenje je i dobila ovakav naziv zato što spaja starozavetne tekstove sa stvarnim značenjima, otkrivenim pre svega u Hristovom delovanju.
„I kad uze knjigu, četiri životinje i dvadeset i četiri starješine padoše pred jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetijeh.” (Otkrivenje 5:8). Čim se pominje tamjan, to nas asocira na kađenje, što je bila isključivo uloga sveštenika u hramu. Ujedno, vidimo i šta bi tamjan i kađenje trebalo da predstavljaju – molitve koje se upućuju Bogu. Nekoliko poglavlja kasnije imamo još jedan tekst u kojem se pominje tamjan, a koji je još direktniji s aspekta radnje o kojoj je reč.
„I kad otvori sedmi pečat, posta tišina na nebu oko po sahata. I vidjeh sedam anđela koji stajahu pred Bogom, i dade im se sedam truba. I drugi anđeo dođe, i stade pred oltarom, i imaše kadionicu zlatnu; i bijaše mu dano mnogo tamjana da da molitvama sviju svetijeh na oltar zlatni pred prijestolom. I dim od kađenja u molitvama svetijeh iziđe od ruke anđelove pred Boga.” (Otkrivenje 8:1-4).
Ovi stihovi nam donekle otvaraju uvid u ono što ne možemo sami da vidimo – šta se dešava pred Bogom. Opis je pomešan sa simbolima, radnjama i predmetima iz starozavetne službe i na taj način nam se delimično daje objašnjenje onoga što se radilo u obrednom sistemu, a delimično nam se pružaju nove informacije o uticaju nebeskih dešavanja na plan spasenja i sudbinu sveta.
U prethodnom citatu je rečeno da je tamjan u zlatnim čašama, dok se ovde vidi zlatna kadionica, u koju se tamjan stavlja. To nas navodi na mogući zaključak da se i u prvom slučaju radi o kadionicama, što bi onda još jasnije ukazivalo na to da je reč o kađenju. U svakom slučaju, poslednji citat je jasan po tom pitanju.
Prema tome, početak 8. poglavlja Otkrivenja govori o nečemu što se dešava pred prestolom, a pominje se i zlatni oltar koji je bio ispred Svetinje nad svetinjama. Prikazom Božijeg prestola se otvoreno ukazuje na to gde se radnja dešava, a zlatni oltar to povezuje sa slikama iz obredne službe. A sve zajedno se odlično uklapa u saznanje koje već imamo – da hram predstavlja simboličan prikaz mesta gde prebiva Bog.
Ovde kadi anđeo, a u prethodnom citatu zlatne čaše pune tamjana imaju nebeska bića, što su opet anđeli. U zemaljskom hramu to rade sveštenici. Prilikom Korejeve bune, događaja koji je opisan u 16. poglavlju Četvrte knjige Mojsijeve, jedan deo levita nije zadovoljan svojom ulogom i traži veća ovlašćenja, koja uključuju i svešteničku ulogu . Da bi rešili problem da li su Mojsije i Aron uzurpirali i prisvojili pravo na službu Bogu, dogovorili su se da sutradan nezadovoljnici i Aron uzmu svoje kadionice i izađu pred Boga da kade, a Bog će odlučiti koga prihvata . Bog je na očigledan način pokazao čije kađenje, tj. službu, prihvata, a čiju ne: „I izađe oganj od Gospoda, i sažeže onijeh dvjesta i pedeset ljudi koji prinesoše kad.” (4. Mojsijeva 16:35).
Nakon propasti Korejeve družine Bog izdaje još jedno dodatno uputstvo: „Kaži Eleazaru sinu Arona sveštenika neka pokupi kadionice iz toga garišta, i ugljevlje iz njih neka razbaci, jer su svete; kadionice onijeh koji ogriješiše duše svoje neka raskuju na ploče da se okuje oltar, jer kadiše njima pred Gospodom, zato su svete, i neka budu sinovima Izrailjevijem znak. I pokupi Eleazar sveštenik kadionice mjedene, kojima bjehu kadili oni što izgorješe, i raskovaše ih na okov oltaru za spomen sinovima Izrailjevijem, da ne pristupa niko drugi koji nije roda Aronova da kadi pred Gospodom, da mu ne bude kao Koreju i družini njegovoj, kao što mu bješe kazao Gospod preko Mojsija.” (4. Mojsijeva 16:37-40).
Iz ovih stihova nema dileme da niko drugi osim sveštenika ne sme da kadi u zemaljskom hramu, a pošto to u nebeskom – koga je zemaljski samo odraz – čine anđeli, iz toga direktno proizilazi da su sveštenici zapravo slika anđela iz nebeskog hrama.
Takođe, iz poslednjeg citata Otkrivenja možemo da primetimo da anđeli imaju trube. Posao sveštenika je bio da trube u trube . Međutim, imamo još jednu, bolju sliku s trubama i sveštenicima. Prilikom osvajanja Jerihona, prvog grada koji je izrailjski narod osvojio u obećanoj zemlji, Bog je napravio, slobodno se može reći, predstavu. Sedam dana je narod obilazio oko Jerihona trubeći u trube. Svaki dan po jednom, a u poslednji dan to su uradili sedam puta . Postavlja se pitanje koja je svrha svega ovoga. Zašto to Bog nije rešio vrlo jednostavno, osvojivši grad, kao i u mnogim drugim slučajevima?
Bog nije neko kome je stalo do paradiranja. Da je tako, On bi od osvajanja svakog grada pravio spektakl. Čim Bog radi ovako nešto, kao što je naredio za Jerihon, to znači da nam šalje signal da na to obratimo pažnju, jer želi nešto da nam saopšti. Neobični događaji, osim što skreću pažnju, lako se i pamte i zbog toga su idealni za slanje poruka onima koji žele da razumeju zašto Bog nešto radi.
Svako ko malo bolje poznaje Pismo verovatno će spontano zaključiti da postiji povezanost između sedam dana trubljenja prilikom opsade Jerihona i sedam truba iz Otkrivenja, pre svega zato što se reči sedam i trube nigde više ne pominju u istom kontekstu.
Pored toga, u Otkrivenju možemo zapaziti da se u okviru događaja koji se vode pod sedmom trubom dešava otvaranje Božije crkve na nebu: „I otvori se crkva Božija na nebu, i pokaza se ćivot zavjeta njegova u crkvi njegovoj; i biše sijevanja munja, i glasovi, i gromovi, i tresenje zemlje, i grad veliki.” (Otkrivenje 11:19).
Isti događaj zapisan je i malo kasnije, nešto drugačijim rečima: „I poslije ovoga vidjeh, i gle, otvori se crkva skinije svjedočanstva na nebu, i iziđoše sedam anđela iz crkve, koji imahu sedam zala, obučeni u čiste i bijele haljine od platna, i opasani po prsima pojasima zlatnijem” (Otkrivenje 15:5, 6). U nastavku odmah sledi opis izlivanja ovih sedam zala ili sedam čaša Božijeg gneva. Na ovakav način, stihovi iz Otkrivenja stvaraju vezu na osnovu koje se vidi da se sedam zala odvija u okviru sedme trube. Analogija s događajima iz Knjige Isusa Navina je više nego očigledna. Kao što su tamo Izrailjci samo sedmog dana obilazili grad sedam puta, tako u okviru onoga što se naziva sedmom trubom vidimo da se izliva sedam čaša Božijeg gneva.
Pored svega toga, postoji nešto mnogo očiglednije što spaja osvajanje Jerihona i sedam truba iz Otkrivenja. Jerihon je prvi grad koji su Jevreji osvojili prilikom prelaska Jordana i ulaska u obećanu zemlju i tako je slika spasenja. Sedam truba, a još jasnije sedam zala, događaji su koji prethode Hristovom povratku.
U okviru sedme trube Hristos je primio svoje carstvo nad Zemljom: „I sedmi anđeo zatrubi i postaše veliki glasovi na nebesima govoreći: posta carstvo svijeta Gospoda našega i Hrista njegova, i carovaće va vijek vijeka. I dvadeset i četiri starješine koje sjeđahu pred Bogom na prijestolima svojima, padoše na lica svoja i pokloniše se Bogu govoreći: hvalimo te, Gospode Bože svedržitelju, koji jesi, i bješe, i bićeš, što si primio silu svoju veliku, i caruješ.” (Otkrivenje 11:15-7). Ovo primanje carstva možemo da vidimo i u Knjizi proroka gde Sin čovečiji prima carstvo i dolazi pred Starca s oblacima, koji su slika Njegovog povratka.
Sedam zala šalju istu poruku o vremenu svog dešavanja. Već prilikom prvog njihovog pominjanja daje se više nego očigledan nagoveštaj vremena u kojem će se to dešavati: „I vidjeh drugi veliki znak na nebu i čudo: sedam anđela koji imahu sedam pošljednjijeh zala, jer se u njima savrši gnjev Božij.” (Otkrivenje 15:1). Nema nikakve logike da je to bilo koje drugo vreme osim onoga kada se Bog konačno obračunava s grehom.
Takođe, pretposlednje zlo nam daje nedvosmislene signale o neposrednosti Hristovog dolaska: „I šesti anđeo izli čašu svoju na veliku rijeku Eufrat; i presahnu voda njezina, da se pripravi put carevima od istoka sunčanoga.” (Otkrivenje 16:12). Isus treba da dođe s istoka.
Presušivanje vode je znak spasenja. Završetak izlaska iz ropstva u Egiptu desio se prolaskom kroz Crveno more koje je presušilo dok Božiji narod nije prošao Prilikom ulaska u obećanu zemlju presušio je Jordan . Kada je Kir opseo Vavilon, on je skrenuo tok reke Eufrat, što je upravo aluzija kojom se koristi , da bi lakše osvojio grad. Pošto je osvojio Vavilon, Kir je dozvolio Jevrejima da se vrate iz njega na svoju postojbinu, obnove hram i službu Bogu što sve, takođe, ukazuje na spasenje. Iako sam Vavilon ovde nije direktno spomenut, jeste u narednom izlivanju zla: „I grad veliki razdijeli se na tri dijela, i gradovi neznabožački padoše; i Vavilon veliki spomenu se pred Bogom da mu da čašu vina ljutoga gnjeva svojega.” (Otkrivenje 16:19).
U okviru dešavanja šestog zla pominje se i Armagedonska bitka , koja je sinonim za poslednju bitku pred spasenje Božijeg naroda. Pominje se i fraza – lupež koji dolazi noću – koja se inače koristi da opiše Hristov povratak: „Evo idem kao lupež; blago onome koji je budan i koji čuva haljine svoje, da go ne hodi i da se ne vidi sramota njegova.” (Otkrivenje 16:15). Na toliko različitih načina nam je rečeno da Hristos dolazi, da samo onaj ko je potpuno neobavešten može da pogreši kada čita ove stihove.
Deseto poglavlje Otkrivenja pominje sedmu trubu: „Nego u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, onda će se svršiti tajna Božija, kao što javi svojijem slugama prorocima.” (Otkrivenje 10:7). Tajna Božija će se svršiti, tj. svima postati jasna, onda kada Bog bude završavao s grehom, što će se desiti upravo prilikom Hristovog povratka.
Šta tačno znači da je to Bog javio svojim slugama prorocima nije baš najjasnije, ne to da li je javio, nego kako i kome je javio. U svakom slučaju iz te poslednje tvrdnje ovog stiha proizilazi da je neko znao značenje truba i da ih ima sedam. Možemo samo da nagađamo da li je to razumevanje bilo samo na osnovu slike jerihonskog osvajanja ili mnogo potpunije, kao što to Otkrivenje opisuje. Ipak, imamo bar još jedno mesto koje se terminološki savršeno uklapa u biblijski pogled na sedam truba.
„Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, ujedanput, u trenuću oka u pošljednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona riječ što je napisana: pobjeda proždrije smrt.” (1. Korinćanima 15:51-54).
Praktično celo ovo poglavlje se bavi vaskrsenjem, što se može videti i u upravo citiranim stihovima. Nedvosmisleno je vreme na koje se ovaj tekst primenjuje, ali je pitanje šta Pavle podrazumeva pod poslednjom trubom. Ovaj tekst iz Prve Korinćanima napisan je pre Otkrivenja, tako da apostol nije mogao da koristi ovaj izvor. Kao da pisac nagoveštava da je imao potpuniji uvid o trubama, ali o tome ne možemo da govorimo s potpunom sigurnošću. Bez obzira šta je Pavle znao i da li je bio svestan ovoga što je napisao, sve se veoma dobro uklapa. Upravo u vreme poslednje, sedme trube, desiće se Hristov povratak, svršetak Božije „tajne” i vaskrsenje o kojem Pavle govori.
Budući da imamo jasno uspostavljene veze, nije teško povlačiti paralele. Osvajanje Jerihona je davanje pravog nasledstva Božijem narodu. Sedam dana obilaska oko grada su događaji koji prethode Hristovom povratku, a opisani su i u slici sedam truba iz Otkrivenja. Kada se osvajao Jerihon sveštenici su trubili u trube , a u Otkrivenju to rade anđeli. Dakle, sveštenici iz jerihonske slike predstavljaju anđele koji trube.
Pored svih ovih veza koje nam pokazuju da sveštenici predstavljaju anđele koji služe pred Bogom, imamo jedan stih koji to mnogo otvorenije govori: „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.” (Malahija 2:7). Kako to, onda, ljudi ne vide vezu između sveštenika i anđela, iako postoji ovakva direktna izjava? Ovo samo svedoči o tome kako dogmatično i ukalupljeno naš um ume da se ponaša. Ono što ne verujemo nismo u stanju vidimo, čak i ako se potpuno otvoreno kaže. Pre ćemo pokušati da to smatramo poređenjem, simbolikom, ili ćemo tražiti neko skriveno značenje. Čovek uvek prvo pokušava da informacije uklopi u svoje, već postojeće poimanje sveta, a to može da bude prepreka u prihvatanju novih saznanja. Otpor menjanju svojih stavova je utoliko veći, što je čovek ubeđeniji da on ima istinu.
Posrednička uloga
Kada čitamo biblijske tekstove često smetnemo s uma da su neke reči, kojima smo mi dodelili sasvim novo, jedinstveno značenje, zapravo obične reči u jeziku na kojem je taj tekst prvobitno napisan. Jedna od takvih reči je i reč anđeo. Mi smo toj reči pripisali značenje nekog nebeskog, na ovoj planeti nama nepoznatog bića. Međutim, reč anđeo ni u hebrejskom ni u grčkom jeziku nema to značenje. U hebrejskom tekstu reč מַלְאָךְ (mal’ah), koju prevodimo kao anđeo, znači poslanik, dok u grčkom tekstu ἄγγελος (angelos) znači vesnik.
I ne samo da iz ove činjenice nije teško shvatiti da bi ove reči mogle da imaju sasvim obično, primarno značenje u određenom kontekstu, nego nam ujedno i ukazuju na ulogu anđela. Anđeli su, prema tome, poslanici, bića koja Bog šalje da nešto urade, ili vesnici, bića koja treba da prenesu neku poruku. U oba slučaja je jasno da se radi o posredničkoj ulozi u kojoj anđele jedna strana šalje da učine nešto u korist druge strane.
Važno je naglasiti da ova posrednička uloga nije ista kao ona koju ima Hristos. „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus” (1. Timotiju 2:5). Za naše grehe pred Bogom ne može da posreduje niko drugi osim Hrista. Nastavak teksta i kaže zašto: „Koji sebe dade u otkup za sve, za svjedočanstvo u svoje vrijeme” . Svojom žrtvom Hristos je učinio da dobijemo mogućnost spasenja i niko drugi ne može da posreduje za naše grehe, jer nije ni umro za njih.
Međutim, to nije jedina vrsta posredovanja. Posreduje se i slanjem pomoći i obaveštenja ljudima, a upravo u tome uloga anđela dolazi do izražaja. Postoje mnoga mesta u Bibliji koja opisuju anđele koje je Bog poslao da nešto urade ili saopšte. Na takav način anđeli učestvuju kao podrška u spasenju ljudi, a nešto slično rade i sveštenici.
Ako se ponovo vratimo Malahiji 2:7, vidimo da ovaj stih govori i o toj temi: „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.”
Kada pričamo o znanju naravno da se ne misli da treba da čuvaju znanje za sebe, nego da trebaju da čuvaju znanje tako da neiskvarenu istinu prenesu ljudima. U vreme cara Ase, Azarija pod dejstvom Božijeg Duha, između ostalog, kaže: „Dugo je Izrailj bez pravoga Boga i bez sveštenika učitelja, i bez zakona.” (2. Dnevnika 15:3). Iz ovog i prethodno citiranog stiha jasno se može videti da je uloga sveštenika bila da se brinu o zakonu, tj. informacijama koje im je Bog preneo, i da druge podučavaju o tome.
Stefan je u poslednjem govoru pred svoju smrt rekao: „Koji primiste zakon naredbom anđelskom, i ne održaste.” (Dela 7:53). Iako naš prevod odražava suštinu, moguće je da nam promakne jedna nijansa koja se ne vidi zbog nedovoljne preciznosti u prevodu ove rečenice. U grčkom piše da su zakon primili naredbom anđela (množina). Dakle, anđeli su učestvovali u prenošenju zakona ljudima. Takođe treba primetiti da ovo ne samo da govori o ulozi anđela, već i o tome da zakon treba da shvatimo mnogo šire od toga da su to samo oni propisi koje je Bog saopštio Mojsiju.
Ne govori samo Stefan na ovakav način. U Jevrejima poslanici stoji: „Jer ako je ono što je govoreno preko anđela utvrđeno, i svaki prestupak i oglušak pravednu platu primio” (Jevrejima 2:2). Opet vidimo da se anđeli (u grčkom je množina) koriste u kontekstu prenošenja onoga što je primljeno od Boga.
Apostol Pavle o tome govori i u Galatima poslanici: „Šta će dakle zakon? Radi grijeha dodade se dokle dođe sjeme kojemu se obeća, i postavili su ga anđeli rukom posrednika.” (Galatima 3:19). Izjava da su anđeli postavili zakon nedvosmisleno pokazuje da su oni morali da učestvuju u procesu davanja Božijeg zakona ljudima. Posrednik je najverovatnije Hristos, kao glavni posrednik između Boga i ljudi. U tom slučaju, poslednji deo rečenice, koji glasi rukom posrednika (u grčkom doslovno piše „u ruci posrednika”), značio bi da oni deluju pod upravom Hrista, upravo kao što sveštenici rade pod upravom prvosveštenika.
U slici hrama i celog obrednog sistema prvosveštenik i sveštenici su posrednici između Boga i ljudi. Kada shvatimo da je taj obredni sistem odraz nebeske realnosti, lako je onda primeniti posredovanje na Hrista i anđele. Svakako, trebalo bi voditi računa o različitim aspektima posredovanja koji im se pripisuju. Tako, dakle, kao što sveštenici treba da pomažu ljudima na putu do spasenja i podučavaju ih o Bogu, isto to rade i anđeli u domenu delovanja koja im je Bog odredio.
Carsko sveštenstvo
Ako je sve onako kako je do sada rečeno, kako se u to uklapaju reči apostola Petra, koji reč sveštenstvo dva puta primenjuje na vernike? Ovo ćemo razmotriti zajedno sa stihovima iz Otkrivenja, u kojima se još tri puta pominju sveštenici. A, kao što je već rečeno, to su jedina mesta izvan jevanđelja i Dela apostolskih, u kojima su sveštenici realne ličnosti koje su služile u starozavetnom obrednom sistemu, i Jevrejima poslanice, u kojoj se reči s korenom sveštenik koriste u svrhu objašnjavanja Hristove prvosvešteničke uloge. Osim ovih pobrojanih pojavljivanja, ne postoji više ni jedno jedino mesto u celom Novom zavetu gde se javlja reč s korenom sveštenik.
Stihovi iz Prve Petrove i Otkrivenja moraju da se uklope u sliku ostalih tekstova Pisma, inače uopšte ne bismo mogli da tvrdimo da Biblija podržava takvu sliku. Ako nismo u stanju da uklopimo tekstove iz različitih delova Svetog pisma, ako nam oni deluju međusobno isključivi, to je znak da nam nešto izmiče i da ne vidimo dobro poruku koju Biblija želi da nam saopšti.
Da vidimo prvo šta je Petar napisao: „I vi kao živo kamenje zidajte se u kuću duhovnu i sveštenstvo sveto, da se prinose prinosi duhovni, koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista. Jer u pismu stoji napisano: evo mećem u Sionu kamen krajeugalan izbrani i skupocjeni; i ko njega vjeruje neće se postidjeti. Vama dakle koji vjerujete čast je; a onima koji se protive kamen koji odbaciše zidari on posta glava od ugla, i kamen spoticanja i stijena sablazni: na koji se i spotiču koji se protive riječi, na što su i određeni. A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodjetelji onoga koji vas dozva iz tame k čudnome vidjelu svome; koji nekad ne bijaste narod, a sad ste narod Božij; koji ne bijaste pomilovani, a sad ste pomilovani.” (1. Petrova 2:5-10).
Ove izjave o carskom sveštenstvu i svetom narodu najviše podsećaju na stihove iz 2. Mojisijeve 19:5, 6 i 5. Mojsijeve 7:6. U Drugoj knjizi Mojsijevoj piše: „A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet. To su riječi koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim.” U Petoj knjizi Mojsijevoj se doduše ne pominje sveštenstvo, ali takođe se govori o posebnom, svetom narodu: „Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji.”
Zbog ovih stihova neki tvrde da se Petar obraća Jevrejima i da je to zapravo ponavljanje obećanja koje im je već dato. Međutim, sam tekst Petrove poslanice ne podržava takvu ideju. Petar svoju poslanicu piše onima koji nisu Jevreji: „Od Petra, apostola Isusa Hrista, izbranijem došljacima, rasijanijem po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji” (1. Petrova 1:1).
Čak nije održiva ni pretpostavka da je moguće da se samo deo koji govori o sveštenstvu odnosi na Jevreje, jer odmah nakon priče o svetom narodu, Petar se istima obraća na sledeći način: „Ljubazni! molim vas, kao došljake i goste, da se čuvate od tjelesnijeh želja, koje vojuju na dušu.” (1. Petrova 2:11). Terminologija koju koristi za one koje naziva carskim sveštenstvom je ista kao i ona s početka poslanice.
Osim toga, u 10. stihu se kaže nešto što je samo po sebi jasno: „koji nekad ne bijaste narod, a sad ste narod Božij”. Ovi kojima se Petar obraća nekada nisu bili narod, a sada su to postali. Budući da su Jevreji, u vreme kada Petar ovo piše, bili narod već oko dve hiljade godina (ako računamo od vremena kada je Bog dao obećanje Avramu, od kada je to i počelo da se ostvaruje , jasno je da stihovi ne mogu da se odnose na njih. Ovaj novi narod je to postao kroz Isusa Hrista pa je iz toga očigledno da Petar svoje reči upućuje Hristovim sledbenicima.
Iako smo definisali kome Petar upućuje svoje reči, još uvek nismo rešili glavni problem. Naime, kako se ovo slaže s dosadašnjom tvrdnjom da sveštenici predstavljaju anđele? Da li je uopšte moguće pomiriti ove dve tvrdnje?
Takođe, postoji problem i u samom Petrovom tekstu. Ako su sveštenici oni koji su ujedno Božiji narod, kako to Petar u tekstu tvrdi za koga su oni sveštenici? U starozavetnoj službi sveštenici su jedna vrsta posrednika između Boga i vernih ljudi. Na primer, žrtvu koju čovek dovede neko mora da pripremi na adekvatan način i obavi sve potrebne radnje kako bi žrtva bila prihvaćena. To je bio zadatak sveštenika. Ali to je bila služba samo za Božiji narod, a ne i za one koji ne veruju, tj. ne i za ostale narode. Jasno je da ovakva slika odudara od primene da su svi vernici carsko sveštenstvo, kako bi mogle da se shvate Petrove reči.
I ne samo da nema logike da su vernici sami sebi i samo sebi sveštenici, jer se služba ne vrši za one koji ne veruju, nego ne bi ni postojao bilo kakav razlog da se neko naziva sveštenicima – proglasiti ga za posebnu grupu u narodu – ako su to svi. Zbog toga ćemo pokušati ovaj problem da rešimo u svetlu preostala tri teksta iz knjige koja je često zapostavljena, iako joj sam naziv sugeriše da joj je svrha da otkriva.
Na početku Jovan šalje pozdrave crkvama kojima se upućuje poruka i prenosi im blagoslove od, kako piše, Onoga koji jeste, od sedam duhova i od Isusa Hrista , pa nastavlja s onim što je Hristos učinio za nas: „I učini nas careve i sveštenike Bogu i ocu svojemu; tome slava i država va vijek vijeka. Amin.” (Otkrivenje 1:6).
Jasno je da vernici trenutno nisu nikakvi carevi pa se opravdano postavlja pitanje da li su oni onda i sveštenici, budući da je to izrečeno u istom kontekstu. Pošto ovaj tekst još uvek nije realnost, smatramo ga jednom vrstom obećanja šta će Hristovom žrtvom biti postignuto, iako to obećanje trenutno nije na snazi. Ono što sigurno možemo da tvrdimo je da u ovom stihu imamo bar nagoveštaj kako verujući ljudi mogu da budu sveštenici – to je stvar budućnosti, nešto što će se desiti nakon Hristovog povratka. Dakle, Hristos nas je učinio carevima i sveštenicima, ali očigledno ne sada, nego je Njegova žrtva omogućila da se to ostvari u svoje vreme.
Međutim, ima manuskripata u kojima je ovaj tekst drugačiji. Doslovan prevod takvog teksta bi glasio: „I učinio nas je carstvom, sveštenicima Bogu i svom Ocu. Njemu slava i moć u vekove vekova. Amin.” Ovo čak i zvuči nezgrapno. Značenje ovakvog teksta moglo bi da bude da smo, iako grešnici koji zaslužuju osudu, Hristovom žrtvom dobili mogućnost da budemo ili postanemo podanici Božijeg carstva, tj. da dobijemo spasenje.
Ipak, i takvo tumačenje teksta donekle nas dovodi do sličnog zaključka kao i ranije. Iako izraz Božije (ili nebesko) carstvo može da se koristi na različite načine, u zavisnosti od konteksta, kada je reč o uslovima koji vladaju na Zemlji, to carstvo tek treba da dođe . Prema tome, čak i ako nas je Hristos učinio carstvom, tj. pripadnicima Božijeg carstva, to tek treba da se ostvari u pravom smislu reči, kada se Hristos vrati i uspostavi svoje carstvo na ovoj planeti.
Već je bilo reči o tekstovima iz je citiran tekst kako nebeska bića imaju zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih. Drugim rečima, oni u ime vernih ljudi prinose njihove molitve pred Božijim prestolom. Naredna dva stiha glase: „I pjevahu pjesmu novu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njezine; jer si se zaklao, i iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakoga koljena i jezika i naroda i plemena, i učinio si nas Bogu našemu careve i sveštenike, i carovaćemo na zemlji.” (Otkrivenje 5:9, 10).
Treba napomenuti da i ovde postoje spisi koji se međusobno razlikuju na dva načina. Prvo, ono što govore nebeska bića nije u prvom, nego u trećem licu množine. Ovo ne predstavlja nikakav problem, pošto ova nebeska bića svakako govore u ime vernika sa Zemlje. Svejedno je da li pričaju kako to doživljavaju oni u čije ime govore, upotrebljavajući prvo lice, ili šta bi trebalo da se učini u njihovu korist, upotrebljavajući treće lice. Iz konteksta je jasno da ovo mora da se odnosi na ljude s naše planete, jer ne samo da se pominju molitve svetih, nego i spasenje kroz Hrista, koje nije potrebno bićima koja nikada nisu zgrešila.
Drugo, razlika je identična kao ona pomenuta u prethodnom slučaju iz prvog poglavlja. Umesto careva stoji carstvo, tj. 10. stih bi u tom slučaju glasio: „I učinio ih našem Bogu carstvom i sveštenicima i carevaće na zemlji.” Zbog toga, sve što je napisano ranije može i ovde da se primeni.
Međutim, za razliku od teksta iz prvog poglavlja, ovde imamo veoma zgodan dodatak: „carevaćemo (ili: carevaće) na Zemlji”. Ovo nam pokazuje da je logičnije da se radi o carevima, a ne o carstvu. A čak i ako je u prvobitnom tekstu stajalo carstvo, to ništa ne menja, budući da je ono moralo da stoji u kontekstu careva, jer da bi neko carevao mora da bude car. Prema tome, spaseni će dobiti određenu vrstu vlasti ili nadležnosti.
Sledeća stvar koju možemo da zapazimo u ovoj poslednjoj izjavi je još važnija. Nedvosmisleno je da je to stvar budućnosti. Hristos nas je svojom žrtvom učinio carevima i sveštenicima, ali je pravo ostvarenje toga tek pred nama (carevaće ili carevaćemo) i neće se desiti dok na ovoj Zemlji vlada greh. Doduše, ovo nije izričito rečeno za sveštenstvo, ali pošto stoji u istom kontekstu s carevima – već dva puta – logično je da ide jedno s drugim i da nije tek tako zajedno pomenuto.
Dolazimo i do poslednjeg teksta u kojem se spominju sveštenici, a koji se nalazi u 20. poglavlju Otkrivenja. Prethodno se govori o drugom Hristovom dolasku, kada se ubijaju oni koji su se protivili Bogu , a Sotona se vezuje na hiljadu godina. Pažnja se potom usmerava ka onima koji će oživeti i carevati s Hristom hiljadu godina , što je motiv koji smo već dva puta videli u istom kontekstu sa sveštenstvom. Nakon izjave da ostali neće vaskrsnuti dok ne prođe tih hiljadu godina sledi i stih u kojem se pominju sveštenici.
„Blažen je i svet onaj koji ima dijel u prvom vaskrseniju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s njim hiljadu godina.” (Otkrivenje 20:6). Dakle, oni će tek biti sveštenici i tek će carevati. Sva tri teksta iz Otkrivenja povezuju sveštenike i carevanje. Zbog toga izraz carsko sveštenstvo još više ima smisla. Ali to je obećanje koje će naslediti verni, a ne ono što se dešava sada.
Ono što je bio nagoveštaj u prvom tekstu iz Otkrivenja, logična posledica u drugom, u ovom poslednjem je potpuno jasno i nedvosmisleno. Sveštenstvo je uloga koja će tek pripasti spasenima, jer su sveštenici zapravo samo slika onih koji služe Bogu u carskom dvoru Univerzuma, pred Njegovim prestolom.
Buduće uređenje
O ustrojstvu sveta nakon spasenja nije lako govoriti. Mnogo toga će se promeniti u pogledu stanja i odnosa koji sada postoje među nama. Kako je to apostol Pavle napisao: „Nego kao što je pisano: što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji ga ljube. A nama je Bog otkrio Duhom svojijem; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.” (1. Korinćanima 2:9, 10).
Dakle, Bog je za ljude pripremio nešto što na ovom svetu nismo ni videli ni čuli niti smo mogli da zamislimo, ali nam je Bog to ipak otkrio. Iako svrha Biblije nije da opiše stanje i uređenje sveta nakon spasenja, nego kako do tog spasenja i ponovnog uspostavljanja odnosa s Bogom da dođe, ipak je bilo neophodno da nam se bar malo odškrine prozor u taj svet. Čovek treba da zna kuda ga vode i šta ga tamo čeka, kako bi znao da li želi tamo da bude. Ako nema nikakvu predstavu o mestu na koje treba da ide, velika je verovatnoća da neće ni izabrati da ide.
Međutim, uvid nam je, baš zbog toga „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe”, često dat u nagoveštajima i slikama, a ne u direktnim opisima. Zbog toga moramo da pristupimo tumačenjima tih slika i nagoveštaja, a prilikom tumačenja uvek postoji opasnost da se nešto pogrešno primeni i loše interpretira. Ipak, trebalo bi da prepoznamo glavne tokove tih opisa i da tako, bar grubo, stvorimo neku zadovoljavajuću sliku.
Ono što sa sigurnošću možemo da kažemo je da će Bog da se preseli na Zemlju: „I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas veliki s neba gdje govori: evo skinije Božije među ljudima, i življeće s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov.” (Otkrivenje 21:1-3).
Naše konačno nasledstvo je ova planeta na kojoj se sve i odvijalo i na kojoj je i učinjena velika Božija žrtva za spasenje ljudi. Zbog toga će Bog svoju skiniju (šator), svoje prebivalište da prebaci na nju. Božiji presto više neće biti negde na nebu, nego će biti na ovoj Zemlji, među ljudima.
Mogli smo da zapazimo da se Novi Jerusalim naziva Božijom nevestom. Šta to znači? Zar nije Božiji narod Njegova nevesta? „Jer revnujem za vas Božijom revnosti, jer vas obrekoh mužu jednome, da djevojku čistu izvedem pred Hrista.” (2. Korinćanima 11:2). Devojka koja treba da bude Božija nevesta su ovde vernici.
Slično je i u Efescima poslanici, kada apostol govori o odnosu muža i žene pa na kraju kaže: „Toga radi ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu.” (Efescima 5:31, 32). Opet se ljudi verni Bogu smatraju Hristovom nevestom. Zašto se to onda govori za Novi Jerusalim?
Sličan tekst onome iz nalazimo i nekoliko stihova kasnije: „I dođe k meni jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša napunjenijeh sedam zala pošljednjijeh, i reče mi govoreći: hodi da ti pokažem nevjestu, jagnjetovu ženu. I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, sveti Jerusalim, gdje silazi s neba od Boga” (Otkrivenje 21:9, 10). Kako međusobno da pomirimo sve ove stihove?
Možemo da primetimo da se o Hristovoj nevesti govori i u 19. poglavlju iste ove knjige: „Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se; i dano joj bi da se obuče u svilu čistu i bijelu: jer je svila pravda svetijeh.” (Otkrivenje 19:7, 8). Zapravo, radi se o lanu, a ne o svili, ali to i nije tako važno za ono o čemu ovde pričamo. Važno je da je Hristova (jagnjetova) žena spremna i da treba da se obuče u pravdu, što znači da je nije imala pre toga. Još kada vidimo da se radi o pravdi svetih, tj. ljudi, jasno je da ovo ne može da se odnosi na sam grad, nego na ljudska bića.
Stvar postaje jasnija kada vidimo da su u tom gradu ljudi – oni koji su spaseni. Završavajući opis Novog Jerusalima, Jovan piše: „I neće u njega ući ništa pogano, i što čini mrzost i laž, nego samo koji su napisani u životnoj knjizi jagnjeta.” (Otkrivenje 21:27). Dakle, samo oni koji su u knjizi života, što je izraz koji označava ljude koji će biti spaseni i dobiti večni život, mogu da budu u ovom gradu.
I naredno poglavlje govori na sličan način: „Blago onima koji tvore zapovijesti njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad. A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž.” (Otkrivenje 22:14, 15). Oni koji su odlučili da budu poslušni moći će da uđu u Novi Jerusalim, a oni koji su voleli nepravdu i laž nikada neće dobiti pristup gradu i drvetu života koje je u njemu.
Prema tome, nevesta su ljudi koji su u Novom Jerusalimu, spaseni koji će dobiti pristup drvetu života, a ne sam grad. Možda to baš i nije način na koji bismo očekivali da nam se takve stvari saopštavaju, ali slično se govori i o hramu u Novom Jerusalimu: „I crkve ne vidjeh u njemu: jer je njemu crkva Gospod Bog svedržitelj, i jagnje.” (Otkrivenje 21:22). Ako želimo ovo da primenimo bukvalno, ispada da je Bog crkva.
Grčka reč ναὸς (naos), koja je ovde prevedena kao crkva nastala je od glagola koji znači boraviti. Inače, ona se gotovo uvek odnosi na Božiji hram. Već je bilo reči o tome da u starozavetnim spisima reč hram znači i dvor, tj. da se odnosi na mesto gde boravi Bog. Takođe, u istom ovom poglavlju nam je rečeno da će Božija skinija (šator, prebivalište) biti među ljudima i da će On živeti s njima (Otkrivenje 21:3). Znači da ipak ima hrama.
Nije Bog građevina, nego nam se saopštava da nema nekog drugog, posebnog hrama pored mesta Božijeg prebivanja. To sada više nije ni potrebno, jer nema kome da se šalje simbolička poruka. I kao što se Bog s mestom svog boravka naziva crkvom, tj. hramom, tako se i Novi Jerusalim i ljudi koji su u njemu nazivaju nevestom. Drugim rečima, nije sam grad nevesta, nego spaseni koji su u njemu.
„I više neće biti nikakve prokletinje; i prijestol Božij i jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživaće ga, i gledaće lice njegovo, i ime njegovo biće na čelima njihovima.” (Otkrivenje 22:3, 4). Iz načina na koji se govori jasno je da se radi o ljudima. Nema potrebe naglašavati da anđeli gledaju Božije lice, ali treba naglasiti ako je to nešto novo, zato što je Božiji presto sada među ljudima. Osim toga, Božije ime napisano na njihovim čelima je obećanje za one koji budu spaseni: „Evo ću doći brzo: drži što imaš, da niko ne uzme vijenca tvojega. Koji pobijedi učiniću ga stub u crkvi Boga svojega, i više neće izići napolje; i napisaću na njemu ime Boga svojega, i ime novoga Jerusalima, grada Boga mojega, koji silazi s neba od Boga mojega, i ime moje novo.” (Otkrivenje 3:11, 12).
Ako je Bog svoj presto preselio na Zemlju, a ljudi Ga gledaju i služe Mu, logično proizilazi sve ostalo. Pošto u hramu, mestu gde je Bog, služe sveštenici, ljudi dobijaju ulogu sveštenika. Drugim rečima, ljudi će popuniti mesto koje su imali pali anđeli i zajedno sa svetim anđelima će služiti Bogu u Njegovom neposrednom okruženju.
Slika kojom se Biblija služi da opiše anđele su zvezde. Bog u svom obraćanju Jovu govoreći o svom stvaranju kaže: „Kad pjevahu zajedno zvijezde jutrnje i svi sinovi Božji klikovahu.” (Jov 38:7). Same zvezde ne mogu da pevaju. Jasno je, dakle, da se radi o živim bićima koja slave Boga zbog Njegovog stvaranja.
U Knjizi o sudijama možemo da čitamo o sukobu hananskog vojvode Sisare i Izrailjaca koje su predvodili Varak i Devora. Izrailj je pobedio, iako se susreo s mnogo moćnijom vojskom, ali to je zato što je dobio pomoć od Boga: „Tada reče Devora Varaku: ustani, jer je ovo dan, u koji ti dade Gospod Sisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s gore Tavora, i deset tisuća ljudi za njim. I Gospod smete Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Varakom; i Sisara siđe s kola svojih i pobježe pješice.” (Sudije 4:14, 15).
Iako se ne kaže tačno kako je to Bog išao ispred svog naroda i kako je uneo pometnju u Sisarinu vojsku, indirektno o tome možemo zaključiti iz pesme hvale koju su spevali Devora i Varak: „S neba se vojeva, zvijezde s mjesta svojih vojevaše na Sisaru.” (Sudije 5:20). Bog je delovao preko anđela koji se ovde nazivaju zvezdama, jer nisu sama nebeska tela ratovala protiv Sisarine vojske.
U prvom poglavlju Otkrivenja Hristos je predstavljen kao neko ko drži sedam zvezda u svojoj ruci . Nekoliko stihova kasnije objašnjava se i šta to znači: „Tajna sedam zvijezda koje si vidio na desnici mojoj, i sedam svijećnjaka zlatnijeh: sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava; i sedam svijećnjaka koje si vidio jesu sedam crkava.” (Otkrivenje 1:20).
Prorok Danilo, pak, ovaj simbol primenjuje i na one koji će biti spaseni: „I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječni a drugi na sramotu i prijekor vječni. I razumni će se sjati kao svjetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvijezde vazda i dovijeka.” (Danilo 12:2, 3). Možemo uočiti da se u sklopu vaskrsenja mrtvih govori o ljudima koji će biti kao zvezde. To se simbolički odlično uklapa u sve ono što je do sada rečeno. Spaseni će postati kao anđeli (zvezde), a samim tim je logično i da će takvu ulogu imati.
I prorok Isaija ima štošta da kaže o ovoj temi. U poslednjem poglavlju njegove knjige, u delu koji govori o završnim događajima borbe s grehom (Isaija 66:16), opisuju se i oni koji će biti na Božijoj strani: „I doći će vrijeme, te ću sabrati sve narode i jezike, i doći će i vidjeće slavu moju. I postaviću znak na njih, i poslaću između njih koji se spasu k narodima u Tarsis, u Ful i u Lud, koji natežu luk, u Tuval i u Javan i na daljna ostrva, koja ne čuše glasa o meni niti vidješe slave moje, i javljaće slavu moju po narodima. I svu će braću vašu iz svijeh naroda dovesti Gospodu na dar na konjima i na kolima i na nosilima i na mazgama i na kamilama ka svetoj gori mojoj u Jerusalim, veli Gospod, kao što prinose sinovi Izrailjevi dar u čistu sudu u dom Gospodnji.” (Isaija 66:18-20).
Simboličnim jezikom Isaija piše o ljudima koji će, kako vidimo, biti spaseni i na koje će Bog staviti svoj znak (Božiji pečat). Bog će ih poslati onima koji za Njega još ne znaju ili Ga ne razumeju kako treba. Njima će javiti (propovedati) Božiju slavu i tako će ih dovesti Gospodu.
Nakon toga, tekst u nastavku kaže: „I između njih ću uzeti sveštenike i Levite, veli Gospod.” (Isaija 66:21). Ljudi koji su bili na Božijoj strani, koji su dozvolili da ih Bog pošalje, kako bi se drugi spasili, osim spasenja dobiće i čast da služe pred Njim. Ovom rečenicom na izvestan način izlazimo iz starozavetne simbolike. Zar nije Aronovo potomstvo dobilo obećanje o večnom sveštenstvu ? Ako se doslovno držimo uloge Aronovog i Levijevog potomstva, onda ispada da Bog ne drži obećanje.
S druge strane, nema mnogo logike reći da se ovde zapravo opisuju oni koji su već sveštenici i leviti, jer zašto bi Bog naglašavao da će uzeti sveštenike od sveštenika i levite od levita, kada se to podrazumeva? Zapravo, ovde se obećava sveštenička i levitska uloga onima koji su je zaslužili, jer su odlučili da Bogu služe i pre nego što su je dobili.
Ako pokušamo ovo doslovno da prihvatimo, onda ispada da je Bog nedosledan i da ne drži data obećanja. Međutim, ako ovo primenimo simbolično, lako se sve uklapa. Aron je predslika Hrista, a njegovo potomstvo (sveštenici) su oni koji su Hristova deca. A Hristovom decom se nazivaju oni koji će naslediti spasenje i koji su Ga prihvatili . Od njih, spasenih, Bog će uzeti sveštenike. Možemo da vidimo kako se, pretakanjem starozavetnih slika u simboliku, ono što je izgledalo kontradiktorno savršeno uklapa.
Nekoliko poglavlja ranije, Isaija takođe pominje buduće sveštenstvo. Poglavlje 61 počinje stihovima koje Hristos u nazaretskoj zbornici primenjuje na sebe, ali samo delimično. On citira prvi i polovinu drugog stiha . Nastavak govori o Božijem danu osvete i generalno o onima koji će biti utešeni i spaseni Govori i o strancima koji će biti pastiri, orači i vinogradari . Iza toga je stih: „A vi ćete se zvati sveštenici Gospodnji, sluge Boga našega govoriće vam se, blago naroda ješćete i slavom njihovom hvalićete se.” (Isaija 61:6).
Prema tome, Božije sluge, oni koji će naslediti blago naroda i njihovu slavu, nazvaće se Njegovim sveštenicima. Ponovo se o budućim sveštenicima govori u kontekstu spasenja i ljudi koji su verni Bogu, a upravo te dve slike se sjedinjuju u vreme kada i ljudi treba da dobiju svešteničku ulogu. Na sličan način kao i ranije, sveštenička uloga obećava se ljudima za koje se ne kaže da su Aronovi potomci. Dakle, opet se simbolično tumačenje sveštenika daleko bolje uklapa, nego pokušaj doslovne primene.
Ali ovo nije jedina veza sa sveštenstvom u ovom poglavlju. Tekst potom govori o večnoj radosti koju će dobiti, o večnom zavetu Boga s njima, o tome kako su oni seme koje je blagoslovio Gospod . Naredni stih kod nas je preveden tako da ne možemo videti nijansu koja postoji u originalu. On u našem prevodu glasi: „Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me kao kad ženik namjesti nakit i kao kad se nevjesta uresi uresom svojim.” (Isaija 61:10).
Deo koji kod nas glasi „kao kada ženik namesti nakit” zapravo treba da glasi „kao ženik [koji] sveštenuje kapu”. Glagol koji je preveden kao namestiti odnosi se na obavljanje svešteničke službe. Takođe, ne radi se o nakitu, nego o kapi koju nose sveštenici . Ako pokušamo da se držimo doslovnog prevoda, nije teško uočiti da je to u našem jeziku nelogično i neprimenljivo. Zbog toga je jasan pokušaj (ne samo u našem prevodu) da se taj deo prilagodi duhu jezika u koji se prevodi, ali se na taj način izgubi finesa o sveštenstvu. Najverovatnije značenje ovog dela je: „kao kada ženik, služeći svešteničku službu, stavi kapu na glavu”.
Kao što se može videti, stih govori o radosti i veselju u Bogu onoga koji je obučen u haljine spasenja i ogrnut plaštom pravde, tj. onoga koji je spasen i opravdan. Takav je kao ženik koji vršeći svešteničku službu stavlja kapu na glavu i kao nevesta koja se ukrašava nakitom.
To su, takođe, slike. Mladoženja je predslika Hrista koji dolazi po svoju nevestu, o čemu je već bilo reči. Drugim rečima, oni koji budu spaseni i opravdani biće kao Hristos (mladoženja) koji vrši svešteničku službu (jer i prvosveštenik nosi istu kapu), tj. i oni će dobiti svešteničku službu i nositi kapu koja je odlika sveštenika.
Pored toga, biće i kao nevesta koja se ukrasila nakitom, naravno ne spoljašnjim nakitom, nego vrlinama. „Vaša ljepota da ne bude spolja u pletenju kose, i u udaranju zlata, i oblačenju haljina; nego u tajnome čovjeku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom mnogocjeno.” (1. Petrova 3:3, 4). Spoljašnja lepote neveste je slika unutrašnje, karakterne lepote vernih, koji će i biti spaseni. Ono što je, međutim, za nas ovde najvažnije je da se spaseni povezuju sa svešteničkom ulogom koju će dobiti nakon opravdanja i spasenja.
Nećemo ulaziti u sve detalje službe svetih na Novoj Zemlji. Za nas je ovde najvažnije da će sveštenička uloga službe pred Bogom, koju su imali samo anđeli, biti dodeljena i ljudima koji su spaseni. To će najverovatnije biti uređeno onako kako nam je dato u slici izgradnje drugog hrama. Već je naglašeno da prvi hram, Šator od sastanka, predstavlja ono što se dešava tokom borbe s grehom, do Hristovog povratka i spasenja vernih.
To znači da vreme koje predstavlja drugi, Solomunov hram, opisuje vreme koje nastupa nakon Hristovog povratka i spasenja, a sveštenički redovi, koje je uredio David, upravo postoje od vremena uspostavljanja Solomunovog hrama. „Tada predade David Solomunu sinu svojemu sliku od trijema i od kuća njegovijeh, i od riznica i od soba i od klijeti unutrašnjih, i od mjesta za zaklopac očišćenja, i sliku od svega što bješe smislio za trijemove doma Gospodnjega i za sve klijeti unaokolo i za riznicu doma Božijega i za riznicu od svetijeh stvari, i za redove svešteničke i Levitske i za svaki posao u službi u domu Gospodnjem i za sve posuđe u domu Gospodnjem” (1. Dnevnika 28:11-13).
Kompletno uređenje svega što se ticalo hrama i službe u njemu David je predao Solomunu. Ali sve to nisu bile Davidove ideje, nego Božije, jer sam David za to kaže: „To mi je sve došlo pisano rukom Gospodnjom da bih znao sve kako što treba uraditi.” (1. Dnevnika 28:19). Drugim rečima, sam Bog je dao uputstvo za svešteničke redove u slici drugog hrama kojom je zamislio da opiše vreme nakon Hristovog dolaska.
Kako su bili uređeni sveštenički redovi? Ukupno je bilo 24 sveštenička reda i oni su se smenjivali u službi. Ovo se veoma dobro može videti iz primera Zarije, oca Jovana Krstitelja. On je bio sveštenik po osmom, Avijinom redu
„I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva dođe na njega da iziđe u crkvu Gospodnju da kadi.” (Luka 1:8, 9). Vidimo da je Zarija, kao sveštenik iz Avijinog reda, otišao u jerusalimski hram da vrši službu kada je došlo vreme da služi.
„I kad se navršiše dani njegove službe otide kući svojoj.” (Luka 1:23). Kada se završila služba njegovog reda, Zarija se vratio kući. Prema tome, sveštenici su u hramu služili svaki po svom redu, a ostalo vreme su, da tako kažemo, živeli običnim životom.
Ovo je prototip koji služi da nam predstavi šta će se dešavati nakon spasenja. Budući da će Bog svoje boravište premestiti na Zemlju, u Novi Jerusalim, ljudi koji žive na Zemlji vršiće službu koja je potrebna zajedno s anđelima i tako nadomestiti pale anđele. Međutim, s obzirom na veliki broj spasenih, jasno je da neće moći svi odjednom da vrše taj posao, nego će biti podeljeni u grupe da služe pred Bogom kada njihova grupa dođe na red. Ostalo vreme živeće običnim, nesvešteničkim životom.
Još malo ćemo da se zadržimo na drugom, Solomunovom hramu. Pošto je hram sazidan, prilikom posvećivanja istog ili kako bismo to danas pre rekli, prilikom svečanog puštanja u rad, Solomun se moli Bogu. Pred sam kraj molitve Solomun kaže: „I tako, stani, Gospode Bože, na počivalištu svojem, ti i kovčeg sile tvoje; sveštenici tvoji, Gospode Bože, neka se obuku u spasenje, i sveci tvoji neka se raduju dobru.” (2. Dnevnika 6:41).
Budući da se radi o puštanju hrama u rad, jasno je da to simbolički predstavlja vreme neposredno posle Hristovog povratka i vaskrsenja. Izjava da se sveštenici, koji sada treba da služe Bogu u Njegovom hramu, obuku u spasenje, više je nego odgovarajuća za sve što smo da sada pričali. S jedne strane, anđelima koji su već bili u neposrednom Božijem prisustvu ne treba spasenje, a, s druge strane, ljudi koji će s njima vršiti službu moraju prvo da budu spaseni i, upravo kada se to desi, dobiće i službu.
Ovaj deo ćemo završiti primerom iz 132. psalma koji je napisao David. U prvom delu psalma David piše kako se neće smiriti dok ne nađe mesto za Božiji stan u Njegovom narodu . David je imao želju da sagradi Bogu hram, ali je Bog rekao da to neće uraditi on, nego njegov sin Solomun ). A kada se hram sazida (dođe vreme da se pusti u rad) i Bog dođe u svoje počivalište (Psalmi 132:7, 8), opet imamo isti motiv: „Sveštenici tvoji nek se obuku u pravdu, i sveci tvoji nek se raduju.” (Psalmi 132:9). Nakon nekoliko stihova koji govore da će Davidov potomak (Hristos) zauvek sedeti na prestolu, imamo sličan stih: „Sveštenike ću njegove obući u spasenje, i sveti će se njegovi radovati.” (Psalmi 132:16).
Prvo kaže da sveštenici treba da se obuku u pravdu, a onda i u spasenje. Ponavlja se motiv koji smo već ranije videli. Sasvim je jasno da ljudi moraju da budu spaseni, da bi mogli da vrše službu pred stvarnim Božijim prestolom. Dokle god na ovoj planeti ima greha, mi ne možemo direktno da pristupimo Bogu. Zbog toga je to jedino moguće kada se završi s grehom i dođe spasenje.
S druge strane, opravdanje obično vezujemo za spasenje. Da bismo bili spaseni, moramo prvo da budemo opravdani, a Hristos je umro i vaskrsao da bi se to postiglo . Međutim, u kontekstu sveštenstva opravdanje ima i dublji smisao. Pred Bogom ne može da služi onaj ko nije svet.
Svetost sveštenstva
Mnogi danas, kao i ranije u prošlosti, imaju potpuno pogrešan stav prema sveštenstvu smatrajući sveštenike svetima samim tim što su sveštenici. Biblijski stav je upravo obrnut – ne bi smeo da se naziva sveštenikom onaj ko nije svet. Svetost je neophodna, da bi neko mogao da bude sveštenik Bogu.
Treba naglasiti da se ovde radi o svešteničkoj, a ne o svakoj drugoj službi Bogu. Ljudi su puni mana i nesavršenosti, ali Bog prihvata svako delovanje od dobre volje, čistog srca i čestitih namera. Od nesavršenih ljudi ne može da se očekuje savršeno ponašanje, bar dok ne postanu savršeni. Međutim, sveštenička služba predstavlja službu pred Božijim prestolom i pred Njim lično, a tu se prihvata samo služba svetih bića. Anđeli su oduvek sveti, zato uvek i mogu da vrše ono što je u obrednom sistemu simbolički predstavljeno svešteničkom službom. Ljudi, pak, moraju da budu očišćeni i opravdani pre nego što dobiju mogućnost i za spasenje i za službu pred Njim.
Zbog toga u 132. psalmu i piše da sveštenici treba da se obuku i u pravdu i u spasenje, zbog toga i Isaija kaže da će onaj ko stavi (svešteničku) kapu da služi biti obučen u haljine spasenja i ogrnut plaštom pravde.
Bog kaže Mojsiju: „Pomaži i Arona i sinove njegove, i osvetićeš ih da mi budu sveštenici.” (2. Mojsijeva 30:30). Prvo ide posvećenje, a onda služba. Da bi mogli da vrše svešteničku službu, moraju da budu sveti. Naravno, Mojsije je to trebalo da uradi s Aronom i njegovim sinovima u obrednom smislu, a obredna poruka nam saopštava da bi oni, koji u stvarnosti predstavljaju sveštenike, trebalo da žive potpuno svetim životom.
Isti stav Bog izražava kada Mojsije treba da primi zapovesti na Sinaju: „I sami sveštenici, koji pristupaju ka Gospodu, neka se osveštaju, da ih ne bi pobio Gospod.” (2. Mojsijeva 19:22). Ovo je jasna poruka da nesvet ne može pred Boga da Mu služi – ne zato što Bog ubija svakoga ko pred Njega izađe a nije svet, nego zato što takav neće ni stići da vidi Boga, nego će, ostajući u svojim gresima, izgubiti spasenje.
Uputstvo za sveštenike i njihovu odeću počinje sledećim rečima: „A ti uzmi k sebi Arona brata svojega sa sinovima njegovijem između sinova Izrailjevih da mi budu sveštenici, Aron i Nadav i Avijud i Eleazar i Itamar, sinovi Aronovi. I načini svete haljine Aronu bratu svojemu za čast i diku. I kaži svijem ljudima vještijem, koje sam napunio duha mudrosti, neka načine haljine Aronu, da se posveti da mi bude sveštenik.” (2. Mojsijeva 28:1-3).
Ispada da Aron i njegovi sinovi, koji su određeni da vrše svešteničku službu, postaju sveti tako što oblače svetu odeću. Nije potrebno posebno naglašavati da je ovo samo simbolična, obredna svetost, a ne stvarna. Čovek koji čini zlo ne može da bude svet u šta god da je obučen.
Ovakvu terminologiju smo već sretali. David, Solomun i Isaija govorili su o oblačenju u spasenje i pravdu. Apostol Jovan je pisao o nevesti (spasenima) koja treba da se obuče u bele lanene haljine, koje predstavljaju pravdu svetih. To je uobičajena biblijska terminologija. Oblačenje u čistu odeću označava da čovek koji je bio grešnik postaje pravedan, tj. svet.
Na primer, u poruci Laodikejskoj crkvi Hristos im kaže: „Svjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očinjom pomaži oči svoje da vidiš.” (Otkrivenje 3:18). Oblačenje u bele haljine ovde nedvosmisleno predstavlja oslobađanje od sramote greha koju smo nosili, a koja je simbolično prikazana golotinjom.
Malopre citirano 28. poglavlje Druge knjige Mojsijeve, koje govori o odeći sveštenika, završava se sledećim stihom: „I to [sveštenička odeća] neka je na Aronu i na sinovima njegovijem kad ulaze u šator od sastanka ili kad pristupaju k oltaru da služe u svetinji, da ne bi noseći grijehe poginuli. Ovo će biti uredba vječna njemu i sjemenu njegovu nakon njega.” (2. Mojsijeva 28:43).
Znači, ako sveštenici ne nose propisanu odeću za svešteničku službu, poginuće. Ta odeća ih čini svetima. Drugim rečima, onaj ko ne bude svet, obučen u pravdu, poginuće i neće moći da vrši službu Bogu. Koliko je to Bogu bilo značajno možemo da vidimo po tome što celo 21. i polovina 22. poglavlja Treće knjige Mojsijeve govore o tome kakvi sveštenici treba da budu. Pre svega se daju uputstva kako da ne budu nesveti i obredno nečisti, jer i obredna nečistoća ukazuje na duhovne mane.
S tim slikama se ide tako daleko da se, recimo, ne dozvoljava sveštenička služba onima koji imaju bilo kakve telesne mane ili nesavršenosti . Na prvi pogled to izgleda kao nepravda, jer znamo da telesno nesavršen čovek može karakterno i duhovno da bude daleko bolji od nekoga ko nema telesnih mana, jer dobrota i čestitost nisu uzrokovani telesnim savršenstvom. Ali upravo je to svrha obredne službe i simboličnih prikaza, da preko telesnih stvari, analogijama i poređenjem, dočaraju duhovnu realnost. Nikada svrha i nije bila u njima samima, nego u porukama koje oni šalju. Telesno nesavršen sveštenik bi tako ukazivao na duhovno nesavršenu osobu koja službi Bogu, a upravo takvu poruku Bog želi da izbegne, jer ne odgovara realnosti koju oslikava.
Sve to što je napisano u jednom i po poglavlju može da se sumira u jednoj rečenici: „Neka budu sveti Bogu svojemu, i neka ne skvrne imena Boga svojega, jer prinose žrtve ognjene Gospodnje, hljeb Boga svojega, zato neka su sveti.” (3. Mojsijeva 21:6). Onaj ko vrši službu Bogu treba da bude svet, inače ni služba neće biti prihvaćena.
Možda nam nije odmah jasno zašto Bog insistira na obrednim porukama, a ne otvorenim i neposrednim. Upravo na primeru sveštenika to postaje jasno. Bogu je želeo da ljude stalno podseća na ono što im je potrebno za spasenje. S obzirom na vreme i uslove u kojima su ti ljudi živeli, jedini efikasan način je bio da napravi neku vrstu predstave koja se stalno odvija pred njihovim očima. Ali ta predstava je nekada podrazumevala ono za šta ljudi nisu bili sposobni, kao što u našem primeru sveštenici nisu stvarno mogli da budu sveti, jer to podrazumeva i prošlu i trenutnu bezgrešnost.
„Jer svaki poglavar sveštenički koji se iz ljudi uzima, za ljude se postavlja na službu k Bogu, da prinosi dare i žrtve za grijehe, koji može postradati s onima koji ne znadu i zalaze; jer je i on pod slabošću.” (Jevrejima 5:1, 2). Da je Bog odlučio da poruke koje želi da nam saopšti prenosi direktno, ne bismo mogli da primimo ispravnu poruku, jer ljudi za istinsku svetost nisu bili sposobni.
„Jer takov nama trebaše poglavar sveštenički: svet, bezazlen, čist, odvojen od grješnika, i koji je bio više nebesa; kojemu nije potrebno svaki dan, kao sveštenicima, najprije za svoje grijehe žrtve prinositi, a potom za narodne, jer on ovo učini jednom, kad sebe prinese. Jer zakon postavlja ljude za sveštenike koji imaju slabost; a riječ zakletve koje je rečena po zakonu, postavi sina vavijek savršena.” (Jevrejima 7:26-28).
Budući da ljudi nisu mogli da budu stvarno sveti, bilo je neophodno napraviti sistem koji će umesto prave svetosti slati poruku o njoj. Zato sveštenici postaju obredno sveti kada obuku svetu svešteničku odeću. Zato je bilo potrebno insistirati na obrednoj čistoći, jer ukazuje na unutrašnju čistotu čoveka. Zato je sve načinjeno kao telesna slika duhovne realnosti. Samo insistiranje na obrednima zakonima ne može da promeni i usavrši čoveka. I upravo zbog toga što su obredi poruke o realnosti koju Bog želi da nam prikaže, oni koji se na njima zaustave ne napreduju.
Očekujući spasenje i moguću službu pred Božijim prestolom, logično je da uložimo svoj trud da se, uz Božiju pomoć, što više približimo stvarnoj, a ne samo deklarativnoj svetosti. Bog nas na to i poziva: „Dalje, braćo, molimo vas i svjetujemo u Hristu Isusu, kao što primiste od nas, kako vam treba življeti i ugađati Bogu, kao što živite, da bivate sve izobilniji. Jer znate kakve vam zapovijesti dadosmo kroz Gospoda Isusa. Jer je ovo volja Božija, svetost vaša, da se čuvate od kurvarstva, i svaki od vas da zna držati svoj sud u svetinji i u časti, a ne u slasti želja, kao i neznabošci, koji ne poznaju Boga; i da ne prestupate i zakidate u stvari brata svojega; jer će Gospod pokajati sve to, kao što vam i prije kazasmo i posvjedočismo. Jer Bog nas ne dozva na nečistotu, nego u svetost.” (1. Solunjanima 4:1-7).
Ovi stihovi nedvosmisleno ukazuju na to šta prava svetost predstavlja. Ne postajemo sveti oblačenjem svete odeće, nego poštenim i čestitim životom. Pavle naglašava da je to Božija volja za nas i da nas na to poziva. Poslušnost i privrženost Bogu ogleda se u pokušaju da, koliko nam to sposobnosti dozvoljavaju, budemo što bolji ljudi, a ne u striktnom obavljanju čudnih radnji kojima ne znamo svrhu.
Insistiranje na svetosti sveštenika upotpunjuje doslednu sliku koju o njima imamo u Pismu. Sveštenici su slika onih koji služe pred Božijim prestolom i moraju da budu sveti. Sada su to samo sveta bića koja nazivamo anđelima, a ljudi s ove Zemlje to još uvek ne mogu da budu, jer niti su u potpunosti sveti niti fizički mogu da budu pred Bogom. Oni koji budu opravdani i spaseni dobiće pravo na tu ulogu i tako nadomestiti nedostatak odmetnutih, palih anđela.
Zbog toga nema pravog biblijskog opravdanja da se jedna grupa ljudi u ovim uslovima naziva sveštenicima, jer su oni samo starozavetna slika nečega što se trenutno na Zemlji ne dešava. Još manje opravdanja ima da se oni smatraju posebnim, povlašćenim i odabranim, tj. onima koji su iznad običnih grešnika. Pokušaj uspostavljanja sveštenstva, kao izabranog sloja ljudi, odvojenog od ostalih, u današnjim uslovima je ili nazadovanje u odnosu na otkrivenja dobijena u Hristovo vreme ili želja da se povlastice koje sveštenički status donosi očuvaju, a možda i jedno i drugo istovremeno.